Месец октобар у Србији протекао је у знаку пописа становништва, који ће дати садашњим и будућим истраживачима мноштво драгоцених података везаних за демографску слику становништва, миграциона кретања унутар земље и ван ње, а један битан део пописа односио се и на (добровољно) изражавање националног и верског идентитета кроз питања о националности и вероисповести.
Многи су на ова питања одговорили механички, неки су их и прескочили. Овде нас интересује питање – како одредити да ли појединац реално има православни идентитет?
Друштвене групе као базе круга носилаца одређеног идентитета јесу скупине појединаца који на системски начин ступају у односе интеракције, а чију основну карактеристику, независно од величине, представља осећање њихових чланова о заједничком идентитету – припадништву групи. Конфесионалне, односно верске заједнице, обједињене су окупљањем њихових чланова на богослужбеним сабрањима и заједничким изражавањем вере у вредности и уверења која деле. Појединци могу имати властита религијска уверења а да ипак не припадају некој посебној организацији. Религиозност као сложени феномен који се очитује на индивидуалном, нивоу може се дефинисати као систем ставова који укључује особите облике веровања, мишљења, осећања и тенденција реаговања, а јавља се и као систем унутрашњих трајних диспозиција које се манифестују било на вербалан, било на невербалан начин. То је комплексан феномен који садржи: скуп веровања уз аутентичан поглед на свет и одређене радње и ритуале. У социолошкој литератури изведене су и категоризације верника на основу превладавања или јаче наглашености неког од конститутивних елемената или компоненти религиозности (теолошки убеђени, емоционално-мистични, обредно-традиционалистички, милитантни тип верника). Такође, идентификовани су индикатори религиозности у више димензија – когнитивној, емоционалној, конативној, акционој, институционалној и етичкој.
Ипак, религија је пре свега друштвена појава која се манифестује на колективном нивоу, представљајући и део културног система и пружајући смернице за деловање чланова друштва, стандарде за процењивање понашања, обезбеђујући вредносни консензус неопходан за одржавање стабилности и поретка у друштву. Многи чланови друштва изражавају своја уверења у оквиру верских заједница, при чему те заједнице, са своје стране, обликују њихова уверења. Социологија религије указује на колективизам религијског живота, на постојање код свих припадника одређене религије вере у извесну трансцендентну стварност, на придржавање неког посебног начина живота и преобраћења човека у свету те на практиковање обреда који се остварује различитим симболичним ритуалима и радњама.
Основни налаз истраживача у области социологије религије јесте да се крајем 80-их и почетком 90-их година прошлог века после низа деценија друштвена свест у Србији и српским земљама трансформисала од декларисаног атеизма ка декларисаној вери. У таквом идејном трансформисању структура верничке популације се постепено консолидовала, тако да је током прве деценије XXИ века поново постигнута њена релативна стабилност. Међутим, религијска ренесанса до које је дошло у минуле две деценије у Републици Србији, како показују релевантна истраживања, има извесна унутарња ограничења, тако да ревитализација религијског и црквеног није тако непроблематична појава (поред снажног проправославног консензуса, декларисане религиозности и вере у Бога, међу грађанима су присутни и идејни синкретизам, аморфност религијске свести, селективност веровања у догматске поставке хришћанства, а уочен је и проблем адекватног практичног религијског понашања, односно изражавања црквености (ортопраксије) у самој декларисаној верничкој популацији). Значајан је и налаз да се слика типичног верника данас разликује од представе из периода пре краја 80-их година: данас се за типичног конвенционалног верника више не би могло, као раније, рећи да потиче из руралне средине, да је углавном припадник старије генерације, да је женског пола и да је са нижим нивоом образовања.
Црквеност је ужи појам од религиозности, пошто има религиозних људи који не учествују у црквеном животу, као што има и оних који учествују у извесној мери у црквеном животу а да нису религиозни по психолошким параметрима религиозности. Социолошки се лакше детектује формална религиозност, посебно када она представља обичајну норму средине или легитимацију друштвеног положаја појединца или групе, или везивно ткиво друштвене заједнице. У социолошким емпиријским истраживањима класична религиозност се обично разбија на два конститутивна елемента – на религиозну свест, у широком распону веровања, осећања и религијског доживљаја, и на религијско понашање и удруживање (одлажење у храм, учешће на службама, практиковање индивидуалне молитве, поста, пружање материјалне потпоре Цркви). Црквеност подразумева познавање Предања, упражњавање светих Тајни и обреда, поштовање свештених канона и устројства Цркве, прихватање њеног свакодневног живота, једном речју, добровољно прихватање Цркве усвајањем њеног установљеног и устаљеног начина живота и мишљења.
У Цркви, њеној светотајинској и литургијској пракси остварује се богоопштење и богопознање. У Цркви живи, ради Цркве се рађа, Црквом се освештава реч иконична и синергична, кадра да «онога који је прима учини удеоничарем саме суштине», тј. заједничарем живота Тројичнога Бога, али и да «побеђује зло, преображава свет, да реално пројављује небо на земљи, да узводи у Царство Речи» (В. Лепахин). Реч Цркве, једне, свете, саборне и апостолске, може бити искључиво јединствена и саборна, јер се, још од апостолског доба, остварује у јединству вере њених чланова (Дап. 4, 32) и заједници Светога Духа. Штавише, саборност речи представља предуслов пуноће и дубине општења: по учењу преподобног Григорија Синаита, разумевање између саговорника остварује се када говорник и слушалац «сапребивају» у истом духу, «када један слуша са вером, а други поучава са љубављу», као што и ава Доротеј учи да, што су људи ближи Богу, то је већа и њихова међусобна блискост, то је потпуније њихово разумевање, то је реч њихова – реч поуке, утехе или служења – делотворнија. А саборна литургијска реч представља онај крајеугаони камен на коме почивају богослужење, богословље и култура изнедрени у окриљу Цркве.
КРАЈ првог дела
