У контексту наше теме битно је запазити да се заједница Цркве конституише кроз призивање Духа Светога, Који Својим силаском и Икономијом борави у Цркви и дејствује кроз тајну охристовљења човека и твари. «Речи православних молитава које се упућују Духу Светом изражавају чудесну личну присност онога који се моли са Духом Светим. Ради се о свези љубави коју просветљују енергије и обасјања које Дух Свети човекољубиво даје ономе који се моли» (М. Кардамакис). Призивање Духа Светога пружа успешан почетак сваком божанском дејству и представља дејствујућу силу светих Тајни и богослужбених радњи Цркве. Функција призивања, с једне стране, повезана је са перформативном функцијом (молитвени призив Духа има за последицу преображај света, човека и његовог живота, историјске и космичке реалности); са друге, оно упућује на присуство Духа Светога и његових енергија у заједници верних и у личном животу сваког хришћанина, указује на Његово обасјање и силу, дејство и посредовање (функција индикативног означавања духовне реалности); и с треће, такође служи конституисању заједнице (социјална интеграциона функција): «Једино тако се богослужење не одељује и не своди на ограничење и немоћ индивидуалних расположења и религиозних стремљења. Насупрот томе, она тако постаје моћна и употпуњује се, постаје етос верних, дело угодно Богу, будући да су верни обасјани и испуњени присуством Духа Светога, Који делује само у Цркви» (М. Кардамакис).
Моменат Светодуховског подстицаја на отпочињање молитвеног општења са Богом, који је од изузетне важности за поимање двојединог богочовечанског карактера молитвеног чина, истиче се код многих аутора. Тако, Никодим Агиорит износи да је молитва «дар Божији, дело Божије благодати». Истинска, двоједина молитва отпочиње у моменту када човеку у помоћ приступи Дух Свети, јер се и саме молитве рађају под Његовим утицајем. У овом смислу отпочињање молитвеног општења анализира и св. Теофан Затворник: «Молитве су духовне из разлога што се најпре у духу рађају и сазревају, и из духа се изливају. А особито су духовне зато што се рађају и сазревају благодаћу Духа Светога. И Псалтир, и све друге словесне (=вербалне) молитве нису од самог почетка биле словесне: најпре су биле духовне, затим су заодевене у реч и постале словесне. Али реч, придруживши се, није укинула њихову духовност. Оне су и данас словесне само по облику, док су по сили оне духовне», пише свети Теофан Затворник. Молитва по дефиницији јесте стваралачки однос и жива заједница Бога и човека, која уз то подразумева «стално сабрање свих и возглављивање свега у Христу», којом приликом сви чланови Цркве себедавањем показују спасоносно старање једни о другима и саможртвену љубав једни према другима. Љубав и дијалог су основне димензије молитве у њеном богочовечанском испуњењу и црквеном остварењу, које врхунац доживљава управо у евхаристијској молитви, где се постиже пуноћа боговиђења и богоопштења. «У Литургији верник доживљава релацију дијалога са Светом Тројицом, то јест стварно њено присуство», констатује прот. Димитрије Станилое.
Лично општење са Богом на богослужењу и саборна молитва Цркве нису у супротности, него у органској вези, тако да се поимају као «две стране једне исте праксе побожности», пише М. Кардамакис и појашњава: «Заједничка молитва претпоставља лични подвиг појединачне молитве, која је, опет, могућа у простору заједнице само када онај који се моли осећа да је члан Тела Цркве. Уосталом, лична молитва треба да је саборна, то јест да обухвата све, целу васељену, да срце које се моли грли све невоље и сав бол човечанства. Исто тако, и заједничка молитва треба да се схвати као лична обавеза и одговорност за сваког, која заједно са свима дели ризницу искупљења». Чак и уколико се човек моли «у тајности», у тишини свога дома или келије, он се укључује у саборну молитву свих живих и умрлих. С друге стране, саборна молитва не укида индивидуалну молитву, него је подстиче, надахњује, подржава.
Молитва је, као што смо видели, пре свега сапостојање и јединство човека са Богом, начин живота на који постајемо «суграђани Светих и домаћи Божији» (Ефес. 2, 19), што литургијски потврђујемо целивом љубави говорећи: «Христос је међу нама – јесте и биће». Управо то присуство Христа међу вернима сабраним у име Његово (Мт. 18, 20) ствара претпоставке за идеално испуњење комуникативне функције језика у молитви, односно за савршено разумевање између комуниканата. Овде не мислимо само на савршено Божије разумевање човека који Му се обраћа, које проистиче из Његовог свезнања и продирања у дубине људског бића, него и на разумевање међу самим члановима литургијског сабрања, које имплицира благодатно превазилажење у молитви антиномије између вербалног израза и разумевања његовог смисла: наиме, по учењу светих Отаца, исказ говорника бива појмљен у свој његовој пуноћи и дубини једино у случају када говорник и слушалац «сапребивају у истом духу», «када један слуша са вером, а други поучава са љубављу», делатно преносећи светлост Речи Христове, а то и јесте ситуација молитве. У истом духу пише и св. Игнатије Брјанчанинов: «Дивно се чудо савршава када Дух поучава: када је Дух учитељ, онај ко изговара реч Божију и онај ко је слуша деле међу собом учење живота». Зато је и истинско разумевање, односно доживљавање, литургије увек дубље од њене пуке вербалне разумљивости.
КРАЈ другог дела
