Проучавање народних духовних песама код Срба неодвојиво је повезано са указивањем на настанак и развој богомољачког покрета, у чијем окриљу су те песме изнедрене. Његови први облици почели су да се појављују после Мађарске буне из 1848. године. Покрет се убрзо раширио по целој Карловачкој митрополији. Већ тада је било карактеристично да су се мушкарци и жене окупљали код појединаца, читали Свето Писмо и певали духовне песме. После ратова из 1876/7. године, покрет „побожних“ нагло се проширио и по југоисточној Србији, а после Првог светског рата он захвата централну Србију. На његов будући развој пресудно ће утицати епископ охридски и жички Николај Велимировић, који ће се на челу покрета налазити пуних двадесет година (1921-1941). Под његовим утицајем самоникла братства почињу да се уједињују, да би на крају све народне хришћанске заједнице створиле један јединствен покрет који је имао за циљ даљу заједничку борбу за идеале духовне и моралне обнове српског народа. Покрет је, по оцени владике Николаја, представљао „народни одговор на модернизам, либерализам, социјализам и друге нововековне новотарије које побожни православни народ није разумео ни прихватио“. Архимандрит Јустин Поповић указивао је на верско одушевљење и ревност његових чланова као највећу вредност богомољачког покрета, али и на извесне спорне моменте у његовом деловању, изражавајући став о неопходности да се „ленгер богомољачке ревности укотви у дубине православне светоотачке мудрости, благодатног богомислија и подвижничке делатности“, што је и остварено стављањем епископа Николаја Велимировића на чело покрета.
Централа покрета налазила се у Крагујевцу. Била је опремљена и штампаријом коју је поклонио Михаило Пупин. Чланови покрета трудили су се да верски живот осавремене и омасове колико је то било у њиховој могућности. Ради успешног даљег ширења идеја покрета сазван је први велики сабор Народне хришћанске заједнице у Крагујевцу 1921. године, на који су била позвана и остала верска удружења: Хришћанска заједница младих људи, Женски хришћански покрет и др. Исте године усвојена су, са благословом патријарха Димитрија, и Правила народне хришћанске заједнице. Поред владике Николаја, веома важну улогу у организацији покрета заузимао је Драгољуб Миливојевић, потоњи епископ Дионисије. У ширењу идеја покрета посебно су се истицали некадашњи богомољци, а потоњи монаси Јован Рапајић, Михаило Ђусић, Јаков Арсовић (канонизован као Преподобни Јаков Тумански), Рафаило Топаловић, Гаврило Димитријевић, као и лаици Јован Сарачевић и Драги Милетић.
Богомољци су претендовали на то да се њихове идеје, али и организационе јединице – братства, заједнице – што више шире у народу. У том циљу организовали су и „велике богомољачке саборе“. У ширењу и размени традиција богомољачког песничког стваралаштва најистакнутију улогу имали су манастири у којима су одржавани сабори (велики – Драча, 1926, Петковица, 1931, и регионални, у више обитељи). У делима владике Николаја налазимо податак да су се на богомољачким саборима окупљали људи из разних крајева: из Баната, Бачке, Славоније, Срема, централне Србије, Босне. Сваки сабор имао је утврђени редослед активности – богослужења, молитве, исповести, причешћивања, певања духовних песама, поука, проповедања и подношења извештаја братстава. Духовне песме на тим саборима певане су до дубоко у ноћ.
Основни мотив настанка молитвених песама налази се у пориву аутентичне побожности, у спонтаној тежњи лаика да обнове стваралачки дух у богослужењу Цркве и да га приближе својим конкретним потребама. Народ је преко њих задовољавао оно што му Црква није пружала, а то је потреба за стваралаштвом и активним учешћем у богослужењу и свеукупном животу Цркве. Чланови богомољачких братстава поју Богу на српском језику у време док званична Црква још не допушта његову институционалну употребу у богослужењу. Они упућују Богу једноставне и дирљиве молбе које освештавају њихов рад и свакодневни живот, као у песми:
Помози Боже, дај нам лепо време,/ На њиви нашој да порасте семе./ Помози Боже, нека сунце сија, /Сејано семе нека нам проклија.// Помози Боже, нека киша сипи,/ Нек` ново грожђе у подруму кипи./ Помози Боже, Боже Православља,/ Да буде хљеба, да буде здравља.// Помози Боже, Боже свију свети ,/ Духом нас Твојим, Боже, освети./ Помози Боже, Боже наш отаца,/ Наших јунака и наших светаца.
Функција богомољачких песама била је првенствено верско-поучна. Отуда је у њима снажно изражена дидактичка и моралистичка тенденциозност, која је доминантна у односу на квалитет њихове поетске и музичке реализације. Иако богомољачко певање карактеришу мелодије које су највећим делом преузете из песама других традиција, нека већа музичка надоградња ових песама није остварена. Али, без обзира на то, побожне песме освајале су симпатије својим једноставним, народским, непосредним и искреним музичко-религијским изразом. Мелодије ових песама највећим делом су утемељене на дурској, а ређе на молској тоналној основи. То је погодовало певању на бас као идеалу којем су богомољци тежили. Скоро сви текстови ових песама могу се изводити и на више различитих мелодија; такође, више различитих текстова могу се певати и на исте мелодије. Многе богомољачке песме испеване су на потпуно исте или делимично измењене мелодије из најразличитијих народних, црквених и страних музичких традиција.
