Код свих народа на свету, и у ранијим, и у савременим културама, уочава се придавање значаја имену као трајној или узрасно променљивој (код бројних ваневропских етноса) ознаци лица. „Давање личног имена је легитимисање новорођенчета; на тај се начин оно уводи у домаћи култ и у домаће мистерије”, пише познати српски етнолог Татомир Вукановић.
Црквена правила везана за давање крштеног имена у народном животу Срба доживела су извесне измене и модификације, и то како у погледу услова наречења имена, тако и у погледу репертоара крштењских имена.
У нашем народу постоји обичај да дете приликом крштења добије име Светитеља чији се спомен прославља онога дана када је дете дошло на свет. Редослед по коме су имена дата у месецословима утицао је на фреквентност појединих имена, пошто су се чешће давала имена која се најпре наводе за одређени дан. Занимљив је обичај косовских Срба да се никада не даје име Свеца који је прошао, „да не би детету ишао назадак”. Такође на Косову постоји обичај да се приликом опасивања храма, обреда који се састоји у томе да ноћу или у рано јутро уочи празничне литургије цркву неко од парохијана опасује платном, концима или веома дугачком свећом – а та част припада црквеном ктитору, куму славе, неплодним женама, женама које носе црнину за сином или кћерком – завештава и лично име детета Светитељу коме је храм посвећен; овога обреда придржавале су се и муслиманке. Обичај је такође да се детету надене име онога Угодника пред чијом иконом у храму најдуже буде горела свећа. На тај је начин добила име и византијска принцеза Симонида, жена краља Милутина. Њеним родитељима нису се држала деца. Када се родила Симонида, родитељи су запалили у цркви свеће пред разним иконама, с намером да детету надену име онога Светитеља пред чијом иконом буде најдуже горела свећа. Како је пред Симоном горела свећа најдуже, то је малој принцези наденуто име Симонида. Овај се обичај, по сведочењу етнолога, одржава и данас код Срба у Јужној Србији, особито када се некоме деца не држе. Раширен је и обичај да се деци, пре свега првенцима, надевају имена предака, деде и бабе, мада се у неким крајевима унучету не даје дедино име док је овај жив, због веровања да се два једнака имена у једној кући „не трпе”. У Славонији и Херцеговини деца најчешће добијају имена кумова. Опет, неретко се даје име особе која је најпосле у кући умрла или се удала; или, ако су деца слаба и ако се родитељима пород не држи, надева им се очево или мајчино име.
Код Срба је, без обзира на дужу хришћанску традицију (подсетићемо да је прва христијанизација српских племена вршена у VII веку, у доба византијског цара Ираклија, а друга, успешнија и масовнија, у IX столећу, за кнеза Мутимира, а у доба поновног процвата Византије, с једне, и мисионарског рада свете браће Ћирила и Методија у суседној Панонији, који је уродио појавом словенске писмености и словенског богослужења, с друге стране) систем личних имена увек носио слабији печат канонске праксе. Није било ниједног периода апсолутне доминације календарских антропонима, као што је то случај, рецимо, код Руса; напротив, уочава се парадоксална појава да је у средњем веку, у слободној и самосталној српској држави, највише давано неканонских имена, док од времена доласка Турака на Балкан и покоравања српских земаља почиње масовније посезање за канонским антропонимима, опет без апсолутне доминације. А у XIX веку, са поновним васпостављањем независне српске државе, календарска имена се из патриотизма замењују народним: Коста Новаковић напушта своје крштено име да би узео народно Стојан, Јанићије (од календарског Јоаникије) Кујунџић постаје Милан Кујунџић – да поменемо тек неке примере познатијих јавних и културних делатника. Само је католичко становништво на јужнословенском тлу било у обавези да се строго придржава имена канонизованих од Римске цркве, сагласно одредби Тридентинског концила из 1563, што ипак није потпуно истиснуло народна имена ни код припадника ове вероисповести: како наводи Павле Рогић, у најстаријој матици крштених и венчаних у општини Свети Јурај, котара Сењског, за 1696–1750, посведочена су двострука – крштењска и народна – имена: Божица или Анастасија, Марија односно Вука, Цвита или Виченца, итд. Не заборавимо да поменемо још једну парадоксалну појаву код српског живља настањеног у областима под турском влашћу – давање муслиманских личних имена на крштењу. Ова пракса била је раширена код Црногораца, Брђана, Херцеговаца и Босанаца римокатоличке вере; деца би добијала имена Мујо, Рамо, Бећо, Шабан, Була, Фата и сл. као апотропеј (заштитно, „превентивно” име), како би се сачувала од смрти, болести, дејства злих сила. „Моме је деди било крштено име Бећко”, приповеда Татомир Вукановић, „јер се његовим родитељима деца пре њега нису држала, па је ради заштите узето на крштењу турско лично име. Ово је деминутив од Бећо. Одмах по крштењу и ово је лично име промењено, па је дете звано Бећо, ‘да зле душе не би дознале име’. Ова се имена надевају деци да би се од њих зли духови и демони склонили (…). Дакле, и лично име од некрштене душе може да спасе од злих духова, јер се ови именом заваравају”. Најзад, о веома либералном поимању крштењских имена код Срба сведочи и чињеница да су свештеници, и њихови потомци, задобијали веома често неканонска имена. У Дечанској повељи, например, међу свештеничким именима помињу се Богдан, Борислав, Доброслав, Градислав, Мирко, Обрад, Смил, док су календарска имена веома ретка. У средњевековним рукописима наилазимо и на паралелизам имена, типа: презвитер Василије, звани поп Драгољ, или презвитер Ђорђе (народно-разговорни облик од канонског Георгије), звани поп Радослав. У једној повељи из 1434. године од десет свештенослужитеља у Новом Брду седморица имају народна, а тројица канонска имена. Римокатолички клирици у средњем веку који су служили у Далматинском Приморју, дакле у области где је христијанизација била израженија и где је и процес усвајања канонских имена текао брже, такође су могли носити српска, а каткад и арбанашка имена.
