Познато је да је Никољдан најраширенија крсна слава у Срба. Такође, сви знамо да је милостиви чудотворац из Мире у Ликији цењен и на Истоку и на Западу и да га прослављају сви хришћани. А колико је он присутан у нашој језичкој слици света?
Светитељ и чудотворац Николај († 343. год.), архиепископ из Мире у Ликији, један од 318 Отаца Првог васељенског сабора, спада међу најпоштованије Свете Православне и Римокатоличке цркве. У небеској јерархији он „наткриљује све Свете“, чествујући се као први по рангу после Богородице (прот. Лазар Мирковић). Сакрално песништво велича га „као Христовог Светитеља, као лучезарну звезду, као чудеса савршитеља, као врело исцељења, помоћника онима у невољама, избавитеља милостивог свима који га призивају“, називајући га „чудотворцем предивним“, „незалазном звездом пресветлога Сунца“, „светитеља похвалом, и отаца славом, и верних заступником великим“, „сасудом изабраним, стубом и тврђавом Цркве“.
Култ Св. Николаја (Николе) образује се од почетка до средине V века, када је већ постојало његово житије и славио му се спомен, у почетку вероватно само на помесном нивоу (у Мирликијској архиепископији). Наредни век доноси ширење његовог култа до Константинопоља, а у VII столећу он се прославља по читавом Истоку; Св. Андрија Критски у беседи на дан спомена Светитељевог (6. децембра) назива овај празник „свештеним и свепразенственим“, сведочећи да су се тада „верници окупљали у храмовима ради сећања на Светога“ [Вознесенски – Гусев]. У VIII и IX в. празновање његовог блаженог престављења општеприхваћенo је и на Истоку и на Западу; сви месецослови из IX в. констатују овај празник. У IX-IX в. подижу му се величанствени храмови у Константинопољу; у IX в. у Риму је сазидана базилика посвећена Чудотворцу Мирликијском, у Х култ му је прихваћен у јужној Италији и на Сицилији, као и у Немачкој, а век касније у Француској и Енглеској. После преноса његових моштију из Мире у Бари (1087.), поштовање Св. Николе рашириће се по читавом хришћанском Западу и у северној Африци. О величини његовог култа у Византији довољно казује податак да му је овде било посвећено око две хиљаде храмова; већи број молитвених здања био је подигнут једино у славу и част Пресв. Богородице.
У словенским земљама култ Св. Николе шири се одмах након примања хришћанства. У Русији он је био познат још у доба покрштавања кијевских кнезова Асколда и Дира (866.); кнез Асколд на крштењу добија име Никола по архиепископу из Мире, а над његовим гробом 882. биће подигнута црква посвећена овом Светитељу. Крајем Х века на руско тле доспевају, у преводу са грчког, служба Св. Николају за 6. децембар (дан упокојења) и седмична (из Октоиха), предвиђена за четвртак. Почетком XI в. (1036.), по сведочанству летописца Нестора, у Кијеву постоји не само храм, него и манастир њему у част. Житије Преп. Теодосија Печерског наводи да је Преп. Антоније дао благослов Теодосијевој мајци да прими постриг управо у тој обитељи. Из тога доба потиче и најстарија руска чудотворна икона Свечева – Св. Никола Мокри из Саборног храма Св. Софије у Кијеву. Празновање преноса моштију Св. Николе такође је у Русији веома брзо прихваћено (крајем XI в., још пре установљења тога празника у Грчкој цркви); анонимни руски црквени песник саставља у то доба нарочиту службу посвећену овоме догађају. Овоме су вероватно допринела и оновремена чудеса Св. Николе пројављена управо у Русији и описана у старој руској књижевности – спасење детета од утапања у Дњепру и чудо са Половцем (Куманином), као и сведочанство из Несторове верзије житија Бориса и Глеба (крај XI в.) о казни због пропуштања службе и занимања уобичајеним пословима у дан спомена Свечевог. Временом ће Св. Никола у Русији стећи толику популарност да ће му припасти изузетно место у руској духовној свети. Св. Никола, несумњиво, постаје најпоштованији светитељ у Русији, његов култ близак је култу Пресвете Богородице, па чак и самога Христа“ [Успенски]. О значају и раширености његовог култа међу Русима сачувана су бројна сведочанства страних путописаца. Св. Николи било је посвећено мноштво храмова: по сведочанству Матвеја Меховског из 1523., само у Новгороду било их је „колико и дана у години“. Постојало је и више његових икона које су сматране чудотворним: Св. Никола Мокри из Кијева (XI в.), Дворнишченски из Новгорода (XII в.), Крупицки и Зарајски (XIII в.), Великорецки, Угрешки, Сергија Преподобног (XIV в.), Мценски (XV в.), Рихловски, Одрински, Арзамаски, Радовицки (XVI в.), Колпински (XVIII в.) и др.
Култ Св. Николе снажан је и у средњевековној Србији. Главно покрштавање Срба обављено је у доба када је поштовање овога Светитеља било на врхунцу – од IX до XII в.: „О чудотворству Св. Николе проносила су се многа казивања (легенде), црквени песници су му састављали песме[…]. Тада је св. Никола био најпопуларнији светитељ у целој јужној Европи, а нарочито на Балкану. […] Нема сумње да је то утицало на новокрштене наше претке на Балкану да се заветују тако знаменитом чудотворцу, да га бирају за свог општецрквеног, породичног и личног заштитника и подижу му храмове на све стране“, пише чувени историчар уметности Јанко Радовановић. Светитељу Мирликијском од средњег века до XVIII столећа биле су посвећене 142 цркве у Србији; према Шематизму источноправославне Српске патријаршије, по подацима за 1924, од 3839 храмова њему су била посвећена 573 храма – више него оних који су подигнути у част Господњих празника (548). Једно од најпознатијих посмртних чудеса Св. Николе – враћање вида Стефану Дечанском – везује се за подручје Србије (оно ће постати познато и међу Цинцарима и Румунима, а наћи ћемо га и у руским и украјинским књигама, са напоменом да га је описао Григорије Цамблак). Стефан Дечански нарочито је неговао култ Чудотворца: једна од цркава у Пећкој патријаршији је њему посвећена. У српском фреско-сликарству и иконографији налазимо велики број приказа Св. Николе, почев од XIII в.
Народни култ Св, Николе доживео је извесне трансформације у односу на црквени, углавном услед контаминације хришћанских и паганских веровања. Овај Светитељ постао је супститут за нека пређашња (паганска) божанства – Посејдона, Водана, Велеса; такође је, и код источних и код јужних Словена, дошло до преношења на Св. Николу неких функција архангела Михаила (функције господара раја и водича душа у загробном свету, умртвитеља змија, покровитеља војника) [Кулишић, Успенски].
КРАЈ ПРВОГ ДЕЛА
