Код Руса Никољдан посебно светкују коњушари, ратари, пастири, код Срба – воденичари, лађари, рибари, сплавари; у руским породицама за Никољдан се обавезно служи пиво, док се код Срба он не може прославити без вина као елемента жртвоприношења (користи се при резању колача, за преливање жита и приликом „дизања славе“), и ракије као гостинског послужења. Бик коришћен као принос за овај благдан , као једно од основних обележја светковања Никољдана код Руса, наизива се миколец. За Никољдан се прима свако ко закуца на кућна врата, јер се сматра да, ако на тај дан не нахраниш гладнога, сам ћеш се нагладовати. За летњег светог Николу први пут се изводе коњи у поље, и те ноћи младићи и девојке седе крај ватри, певају, „Николу празују“.
Ономастичка, посебно антропонимијска, грађа релевантна је за сагледавање одраза култа Св. Николаја у руском и српском језику и култури. Тај се култ непосредно одразио на место индивидуалног антропонима Николај/Никола (са варијантама) у статистичкој структури руског и српског антропонимикона. Тенденција његовог ширења под утицајем култа архиепископа из Мире уочава се на просторима Византије веома рано, у VII и VIII в. [Ј. Радовановић]. У Русији ово је име посведочено у древним минејима XИ-XИИИ в., које је систематизовао акад. И. И. Срезњевски. Све до реформи патријарха Никона канонски облик имена гласио је Никола, и у томе облику чува се код старовераца до данас; са канонизацијом форме Николај пређашњи облик попримио је народско-разговорну маркираност. Најстарији канонски облик гласио је Микола/Микула, при чему је до преласка иницијалног н у м, како се претпоставља, дошло услед контаминације са антропонимом Михаил, мотивисане дубљим, екстралингвистичким разлозима – контаминацијом култова Св. Николе и архангела Михаила [Б. Успенский]. Двадесетих година XVII в. име Никола одликује се географском раширеношћу и фреквентношћу употребе. Шездестих година истог века овај антропоним улази у корпус најфреквентнијих (према матичним књигама Духовне конзисторије у Пензи, примера ради, налазио се на седмом месту по броју носилаца). Током читавог XIX в. овај антропоним чува стабилну позицију у категорији најфреквентнијих: у првој деценији је на трећем месту од укупно 21 честих имена, у другој на четвртом, у претпоследњој – на трећем; проценат носилаца тога имена осцилирао је од 9,7 до 12,89, при чему се бележио најпре лагани, а затим убрзанији пораст његове заступљености међу сеоским становништвом. Слична се тенденција испољила и у ХХ в.: у трећој деценији име Николај налази се на другом месту, у седмој такође, са 2,4% носилаца [Бондалетов]. Име Николай/Никола није поседовало неку специфичну социјалну маркираност (везаност за одређене друштвене сталеже), али у највишим слојевима по традицији није било прихваћено: у старој Русији оно готово да се не среће у кнежевској средини, изузев као крштењско име сина Јарослава Мудрог, Свјатослава, и његовог унука, черњиговског кнеза Свјатослава Ољговича; у функцији династичког имена јавља се тек у XIX в. (Николај И Павлович Романов, 1825-1855. и Николај ИИ Александрович Романов, 1894-1917). У српском антропонимском систему такође веома рано наилазимо на потврду имена Никола: М. Грковић идентификовала га је као једно од најфреквентнијих у Дечанским хрисовуљама (прва половина XIV в.), а аналоган налаз потврђен је и у истраживањима катастарских пописа области Бранковића из 1455. која је извршила Г. Јовановић. Популарност канонских имена била је тесно повезана са прихваћеношћу култа одређених Светих – патрона српских породица, тако да је фреквентност антропонима Никола једно од посредних сведочанстава о прихваћености култа Св. Николаја Мирликијског. И данас овај антропоним спада у категорију фреквентних: према подацима које је статистички обрадио Ж. Ћупић, у Херцеговини и Црној Гори име Никола заузима друго место међу честим (са обухватом минимално 0,5% корпуса) страним именима и треће место у укупном корпусу; у Тамнави и Срему оно је на другом месту међу фреквентним страним именима, а на седмом у укупном корпусу; у јужноморавској зони је на трећем месту међу фреквентним страним именима и осмом у укупном корпусу, а на подручју Косова и Метохије на петом, месту; једино у Великом Поморављу оно 1998. није било регистровано у категорији честих имена, која се јављају минимално једном на 200 особа. Иначе, у српском антропонимикону, поред канонског Никола, посведочен је низ изведених, народско-разговорних и експресивних индивидуалних антропонима типа Николаћ, Николац, Николаш, Николенда, Николетина, Николија, Николин, Николча, Николче, Николета (ж.), Николина (ж.).
У српској средини било је добро познато чудо Св. Николе са Половцем (Куманином), када Светитељ кажњава Половца што није вратио откуп Русу који га је пустио на слободу на јемство његове иконе. Ово чудо догодило се у Кијеву, а описано је (једино) у словенским рукописима и штампаним књигама Живота и чуда Св. Николе, као и у Служби са Акатистом; оно је било познато и у средњевековној Србији, о чему сведоче и два његова иконографска приказа – један у цркви Св. Николе у Пећкој патријаршији (живопис зографа Радула из 1674.) и други у храму Св. Николе у Пелинову у Грбљу (зограф Димитрије, 1717/18.) [Ј. Радовановић]. Наравно, изузетно поштовање Светитељ је задобио и после чудесног исцељења неправедно оклеветаног и ослепљеног Светог краља Стефана Дечанског, коме је милостиви мирликијски чудотворац вратио очињи вид.
У српском фонду пословица у којима се помиње Св. Никола најинтересантнија је она из Вукове збирке Махни и ти рукама, махни! („рекао Св. Никола човеку који је био пао у воду па само викао: Помози, Свети Никола! а није гледао да плива или од воде да се отима“), која представља слободну народну интерпретацију традиционалног и канонског хагиографско-литургичког мотива спасавања од утапања заступништвом Мирликијског Чудотворца. Занимљиве су и изреке са доминантном прогностичком функцијом (Ако падне киша на младог Николу, биће гладна година; Ако закука кукавица у пољу на младог Николу, биће гладна година…) и оне мотивисаним социјалним стереотипима (Варварица вари, Савица хлади, Николица куса), где су одсликани обичаји прихваћени у српској средини везани за спремање славе.
КРАЈ СЕРИЈАЛА