Транспоновање сакралних текстова, без сумње, један је од најсложенијих преводилачких подухвата. Могућни удео интерпретативности и субјективне инспирисаности особито се као преводилачки проблем јавља при транспоновању остварења молитвеног жанра као најнепосреднијег израза живе религиозности, где се „у једном посебном сплету и сарадњи емоција, уобразиље, мисли, воље, сензитивних осета, смирења и гордости, благодарности и затворености, радости и туге, страха и предосећања“ (Ильин 1993 а: 47) у највећој мери репрезентује status subjectivus, самобитност и непоновљивост индивидуалног искуства богоопштења и богопознања. Преводилац се овде налази пред дверима нечијег унутарњег храма, туђег скривеног обиталишта Духа, одакле му светлост што се у њему разгорела ваља изнети чистом и неоскврњеном и даље је ражећи у духовним просторима других људи, без обзира на неминовну различитост у интензивности, чистоти, активности, емоционалној обојености, богословској промишљености и пројавним облицима духовног искуства сваког појединца. Деликатност преводиочеве позиције директно је пропорционална дубини и светости самог изворника: тако, С. С. Аверинцев, истичући једноставност и непосредност псаламског израза, у коме се „сваки пут крчи уистину најкраћи пут од реалности ка речи и од речи ка срцу“, констатује да „у поређењу са том непосредношћу било који, па и најлепши препев може да се учини вештачким и декоративним: добија се утисак свечаности уместо првозданости и побожности уместо саме светиње“ (Аверинцев 1998: 94).

Преводити молитвословља значи поседовати истанчан осећај за поимање  туђег религијског искуства и његово језичко исказивање кроз призму властите духовности. Јасно је отуда да се транспоновања канонских молитава, вековима брижљиво одабираних и освештаваних црквеном употребом, могу подухватати само особе способне да осете највише духовне домете. Александар Пушкин, тај свечовек, велики и још несхваћени весник (Ф. М. Достојевски), богонадахнути пророк и свештеносавршитељ поезије (И. А. Иљин), најобухватнији и истовремено најхармоничнији дух кога је изнедрила руска култура (П. Б. Струве) (Достоевский 1984: 146-147; Ильин 1993 б: 42; Струве 1937: 271), зацело је био на висини тога задатка. У његовом преводилачком опусу наћи ћемо два препева познатих црквених молитвословља: новозаветне Молитве Господње (Отче наш) и Великопосне молитве знаменитог химничара, егзегете и догматичара Преподобног Јефрема Сирина (прибл. 306-373. год. н. е.). Ради анализе Пушкиновог односа према Сириновој молитви навешћемо најпре текст саме молитве на црквенословенском језику као богослужбеном језику Руске цркве у Пушкиновом времену и данас, а затим Пушкинову песму:

Сиринова молитва:

Господи и Владыко живота моего, дух праздности, уныния, любоначалия и празднословия не даждь ми. Дух же целомудрия, смиренномудрия, терпения и любве даруй ми, рабу Твоему. Ей, Господи Царю, даруй ми зрети моя прегрешения и не осуждати брата моего, яко благословен еси во веки веков. Аминь (Молитвослов 1990: 45).

Пушкинова песма:

Отцы пустынники и жены непорочны,

Чтоб сердцем возлетать во области заочны,

Чтоб укреплять его средь дольних бурь и битв,

Сложили множество божественных молитв.

Но ни одна из них меня не умиляет

Как та, которую священник повторяет

Во дни печальные Великого поста:

Всех чаще мне она приходит на уста

И падшего крепит неведомою силой.

Владыко дней моих! Дух праздности унылой,

Любоначалия, змеи сокрытой сей

И празднословия не дай душе моей.

Но дай мне зреть мои, о Боже, прегрешенья,

Да брат мой от меня не примет осужденья,

И дух смирения, терпения, любви

И целомудрия мне в сердце оживи (Пушкин 1980: 394).

 

У доба настанка ове песме у песниковој души још је било болно живо и свеже сећање на смрт мајке, сахрањене управо у овом манастиру, као што је у његовом бићу био снажан и предосећај смрти (Абрамович 1984: 29). Мистичко настројење у роду Пушкиновом било је наследно, и са особитом снагом пројављено у личности његовог оца, Сергеја Љвовича; атмосферу благочестивости и правоживља у његовом дому са великом ревношћу и усрђем одржава и разгорева супруга Наталија Николајевна, васпитана, иначе, у духу „монашке строгости живљења и безусловног послушања“. Сам песник, по сведочењу П. А. Вјаземског, склон је молитви: „У последњим годинама живота (…) био је прожет красотом многих молитава, знао их је напамет и често их понављао“ (Грибановский 1996: 77, 113). Монашки идеал надахњује га на стварање дивних ликова Пимена у „Борису Годунову“ и монахиње Изабеле у поеми „Анджело“; под сводовима манастирским, у Светогорској Успењској обитељи, он пише знаменитог „Пророка“; а седам година пре но што ће се подухватити препевавања Сиринове молитве, из његовог пера отеће се надахнуте строфе о „монастыре за облаками“, који је „как в небе реющий ковчег“ (очигледна реминисценција на Нојев ковчег спасења), и за чијим „царственным шатром“ (старозаветна скинија) песник чезне из најскривенијих дубина свога бића („Монастырь на Казбеке“, 1829).

 

 

Крај ПРВОГ ДЕЛА

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име