Десанка Максимовић. Уз те две тако изузетно меке, благозвучне и заиста складно спојене речи најприродније може да стоји оно што је проистекло из тога имена: њена песма.
Ако је ико од наших песника изградио свој самобитни свет у величанственом здању српскога језика, онда је то свакако Десанка Максимовић. Али, за разлику од других светова, који су се углавном обликовали у оквирима одређених стилских праваца са њиховим правилима и прописаним одликама, читава лирика ове песникиње излива се у једној непрекинутој нити која је одолевала свим литерарним и идеолошким искушењима којима је тако обиловало време у којем је она живела и у којем се сва песнички исказала. Као што су с разлогом морале бити – али често и напречац и са помпом – признате песничке иновације неких њених савременика, тако је из године у годину, из деценије у деценију, све више расло поверење у Десанкин поетски стоицизам: у ону осамљену, танку, незаштићену нит која се упорно провлачила кроз Сциле и Харибде модерне српске књижевности, оплемењујући душе читалаца као што светлуцаве, танке нити вилиње косе које у рану јесен лебде у ваздуху очудотворавају раскош боја, звукова, мириса тог доба плодоношења и крунисања стваралачке моћи природе и њеног Творца.
Тешко је растајити тајну Десанкине душе.
Тешко је и одговорити како је у једном тако великом и разноврсном опусу она проналазила и прибирала снаге да устраје на свом усамљеничком путу, али зато није тајна у чему је снага лирике коју је песникиња на том путу изнедрила.
Та снага је у њеној непатворености.
Десанка је у свему око себе и у себи самој поглед управљала ка Творцу и Саздатељу, Промислитељу и Васкрситељу целокупне творевине и свакога човека, бића сазданог од праха земаљскога али створеног за вечност.
У својој лирици песникиња није стварала поетске законе у које би се на силу, вештачки уклапала поетска материја за којом је посезала. Она је ишла од случаја до случаја, спонтано, али по законима своје природе, свога истанчаног сензибилитета. Зато њен поетски систем и није уочљив до те мере да би се могао реконструисати и рационално-логички објаснити. А то што је увек личила на себе и што њена лирика носи јединствен печат – печат дубоко проживљеног, оплодотвореног и из ризнице доброг срца изнесеног дара Духа Светога – знак је песникињине верности томе Дару, смирења пред Оцем свеколике поезије, како би то рекао Његош, пред, бећковићевски казано, Песником јединим, пред силом свељубећег слова љубвенога.
У песму Десанке Максимовић улази се као у добру домаћинску кућу, са авлијом и бунаром, са асталом на коме ходочасника поезије, али и сваког путника намерника сачекује старинско слатко од ружа и бокал студене воде. У њој ће свак утолити своју жеђ и проборавити један од оних тренутака који се ни касније не заборављају.
Није ни чудо што је за живота деценијама Десанка Максимовић спадала у ред наших најпопуларнијих песника, и што данас кућу у Бранковини у којој је одрастала и прве песме написала и њен гроб у порти храмовној походе многи – од детета до старца, од раденика до научењака.
Десанкини стихови знају се напамет.
Рођена у зениту пролећа, у крају где све обиљем буја, упијала је својим танкоструним бићем како дан дану говори реч, и ноћ ноћи објављује знање; пропевала је о сненим ливадама крај реке, о птицама и небу, о љубави, чежњи, стрепњи, о процвалој трешњи и зрикавцу што тужно зриче пред наговештајем смрти. Целог века, по природи свога талента, песникиња се држала оних мотива који су јој били најближи и о њима спонтано изливала опојне строфе, риме и рефрене који се лако урежу у сећање. У таквим релацијама она се није удаљавала од себе, од оног унутрашњег света у коме се осећала и најсигурнијом, јер га је препознала као дар од Бога који је са благодарношћу и трепетом примила и стоструко умножила.
КРАЈ ПРВОГ ДЕЛА
ДЕСАНКА МАКСИМОВИЋ (16. МАЈ 1898. – 11. ФЕБРУАР 1993)
