У 14. и 15. веку православне јужнословенске постепено падају под турско ропство земље (јужна Бугарска 1370, Маричка битка 1371, Косовска битка 1389, пад Бугарске 1396, пад Цариграда 1453, пад српске Деспотовине 1459, Босне и Херцеговине 1463. г.). У таквој ситуацији, руске северо-источне кнежевине које од краја 14. века почињу да доживљавају успон постају ослонац и уточиште потискиваног православног, нарочито јужнословенског живља. Почиње сеоба многих црквених и учених људи према северу – из Бугарске, према северној Србији; из Србије према румунским кнежевинама; и коначно, са подручја Грчке и Балкана – у пробуђену Русију.
Међу емигрантима пристиглим из јужнословенских земаља били су и истакнути писци који ће у руском књижевном и културном животу оставити дубоке трагове. Најзнаменитији од њих су митрополит Кипријан, Григорије Цамблак и Пахомије Логотет (у новој средини називан и Пахомије Србин). Сви они су долазили са подручја у којем је (нарочито у српском царству) током 14. в. култура и књижевност била у пуном процвату. Кипријана руски летописи, као и Пахомија, називају Србином, мада је данас већ документовано бугарско национално порекло овог црквеног и културног подвижника који се као писац формирао током свог боравка и рада у Светој Гори управо на тековинама српске књижевне школе. Цамблак је рођен у Бугарској (етничко порекло му је највероватније било влашко), али је своју књижевну делатност развијао пре доласка у Русију и у Србији.
Међу многобројним списима који су тада доспели на руско тле, нашла су се, поред осталог, биографска дела св. Саве, Стефана Првовенчаног, Доментијана, Теодосија, архиепископа Данила, Константина ФилозСфа. А сама књижевност је веома брзо прихватила и нови стил којим су писали новопридошли писци.
У темељима новог стила лежала је заправо једна нова философија коју су донели јужнословенски емигранти. То је била филозофија исихазма, која се као учење у 14. в. развијала у Светој Гори и Византији, одакле се проширила и на Србију и Бугарску. Оснивач исихазма био је преподобни Григорије Синаит, а главни поборник и представник светогорски калуђер и солунски митрополит Свети Григорије Палама. У уметности уопште, а посебно у књижевности исихазам доноси нови однос према човековој личности: пошто, према овом учењу, у човековом сједињавању с Богом пресудну улогу имају освајање унутарњих простора, исихија – тиховање, смирење, молитвеност која доводи до мистичких стања и екстаза – човековом унутрашњем свету почиње да се посвећује већа пажња него раније. Из овакве оријентације у византијској култури је настала књижевност „ренесансе Палеолога“, која се у словенској науци данас прецизније назива књижевношћу „словенске предренесансе“. Стилске карактеристике те књижевности, уткане у највећи број дела донесених с јужнословенског подручја крајем 14. и почетком 15. в., а брзо прихваћене и у оригиналној старој руској литератури, сводиле су се на: повишен степен емоционалности, наглашен мистицизам, максималну динамичност исказа и појачану експресивност израза. Књижевност Византије, Србије и Бугарске је у оквиру овог, како се у науци обично назива, другог јужнословенског утицаја, староруској књижевности донела исихастичко уверење да се помоћу речи најбоље може изразити натпрородна, мистична суштина ствари. Због тога су руски писци прихватили, према српским и бугарским узорима, китњаст стил, пун украсних фигура које су грађене посебним поступком „уплитања речи“, како се онда говорило, „плетенијем словес“. Исихазам је донео филозофску дубину целокупној староруској уметности, што је посебно упечатљиво испољено у делима великог руског средњовековног иконописца, преподобног Андреја Рубљова (око 1360 – 1430. г.).
Прве узорке књижевних дела ствараних на руском тлу у оквиру тог новог стилског усмерења дали су емигранти митрополит Кипријан, Григорије Цамблак и Пахомије Србин.
Пахомије Србин, који је дошао из Свете Горе тридесетих година 15. века (не зна се када је рођен, а умро је у 76. години, пре 1484. г.; у Русији је провео већи део свог живота), веома је много учинио на прерађивању и стварању руских житија у духу новог стила, већ афирмисаног у јужнословенској књижевности. Написао је житија многих новгородских и московских светитеља – Сергија Радоњешког (то је заправо прерада житија насталог из пера најпознатијег староруског хагиографа Епифанија Премудрог), Никона, митрополита Алексеја, Варлама Хутинског, Кирила Белојезерског, Ивана, архиепископа новгородског и др. Аутор је, такође, многих „похвала“ и „служби“ светитељима (на пример, Службе Петру и Февронији, који се и данас прослављају као покровитељи брака и породице).
Карактеристично је да митрополит Кипријан, Пахомије Србин и њихови следбеници међу Источним Словенима своје јунаке у житијима сликају у наглашено „црно-белој“ пројекцији. Њихови ликови имају још једну нову особину која проистиче из исихастичких схватања: наиме, насупрот ранијим статично представљаним хагиографским јунацима, њихови ликови су сада способни на изненадне „преображаје“, тј. они, према сопственој жељи, у одређеном тренутку, кад донесу одлуку, могу направити нагли заокрет на свом животном путу.
Други јужнословенски утицај донео је на источнословенско подручје и још неке значајне идеје.
Са општим културолошким и конкретним политичким искуствима стеченим у старом завичају, емигранти из јужнословенских крајева дали су значајан допринос стварању нове руске државне доктрине. У прерадама старих текстова, хроника и летописа они су, са истинском публицистичком ангажованошћу, развијали и неговали тезу о месијанској улози Русије као велике словенске земље која ће постати нови центар православног хришћанства. Тако, на пример, Пахомије Србин, укључујући се вешто у текућа домаћа политичка струјања и актуелне руско-византијске односе, реагујући на Флорентински сабор, односно на Флорентинску унију склопљену између Византије и Рима 1439. г., у једној беседи (Слово избрано от святих писаниј, јеже на латињи) 1461. г. о московском кнезу Василију Васиљевичу (називајући га „царем све Русије“, иако Русија у то време још увек није била царевина) говори као о чувару и заштитнику „истинског православља“. Пишући тако о светском значају Русије, Пахомије заправо примењује и пласира великодржавне идеје које су претходно настале у Бугарској и у Србији, а односиле су се изворно на ова јужнословенска царства. Од оваквих исказа недостајао је само корак до оне познате, далекосежне идеје о Москви као трећем Риму, коју је почетком 15. века у посланици московском кнезу Василију III формулисао руски монах Филотеј.
Запажено је такође да је Пахомијева политичка тенденциозност уткана и у руски велики зборник житија (Велики Минеји за читање) који је средином 16. в., уредио митрополит Макарије. Макарије се, наиме, у начину писања ослонио заправо и на Пахомијеве описе живота староруских светаца. Забележено је већ, исто тако, да је српски Родослов (настао вероватно између 1374. и 1377, али касније прерађен, употпуњен, и у скраћеном облику укључен у Живот Стефана Лазаревића од Константина Филозофа) у 16. в. послужио као образац за руски генеалошки зборник, урађен опет под окриљем митрополита Макарија (Књига колена).
Дуго се сматрало да је Пахомије Србин био аутор и изузетно значајног дела новије руске летописне литературе, белетризованог летописног зборника, познатог као Руски хронограф (његов настанак је везиван за 1442. г.). Послуживши се за општу историју делима која су већ раније превођена и компилирана (Јелински летописац и хроника Константина Манаса), користећи грађу из староруских летописа и староруских историјских приповедака, писац Руског хронографа је за јужнословенску историју употребио, поред осталог, Живот св. Саве од Теодосија, Живот Стефана Лазаревића од Константина Филозофа и Живот Илариона Мегленског од патријарха Јефтимија.У новије време настанак Руског хронографа везује се за крај 14. или почетак 15. века, за време када Пахомије Србин више није био жив. Међутим, и ако се прихвати тај закључак, опет остаје као непобитна чињеница удео српске књижевне традиције са траговима српских и бугарских хагиографских дела у Руском хронографу.
Средином 16. в. у Макаријевом Минеју дат је, на основу дела Григорија Цамблака, скраћени опис живота Стефана Дечанског, уз описе чуда св. Николе. У исто време, у саставу сликаног житија св. Николе Чудотворца, представљено је и тридесет и пет илустрација-минијатура из живота Стефана Дечанског, рађених опет према Цамблаковом делу као предлошку. У Лицевом летописном своду (у којем су руски минијатуристи добили задатак да прикажу историју света и уз помоћ слика), по наруџбини Ивана Грозног, такође је дато сажето житије Стефана Дечанског са четрдесетак илустрација-минијатура (трећа четвртина 16. в.).
Снага јужнословенских, српских импулса у староруској књижевности била је видљива до друге половине 16. в.
