Руска Црква одувек је била позната по својим знаменитим духовницима и старцима: довољно је сетити се имена тако великих духовних руководитеља као што су Преподобни Сергије Радоњешки, Преподобни Серафим Саровски, Свети праведни Јован Кронштатски, старци из Оптинског манастира. Златни ланац духовног прејемства није прекинут ни у ХХ веку, и поред изузетно тешких услова у којима се Црква обрела у годинама после револуције. И у наше доба има искусних духовних руководитеља: у многим храмовима и манастирима они обављају своје служење, приводећи хиљаде људи Богу и васкрсавајући грехом рањене душе људске.
Међутим, напоредо са истинским духовницима у последње време су се појавили и такви пастири који, немајући довољно духовног искуства, себи присвајају достојанство учитеља и стараца које им не приличи, саблажњавајући верне својим непромишљеним саветима. Уместо здравог и трезвеног православног учења овакви духовници неретко проповедају погледе који су далеко изван његовог оквира, товарећи на људе бремена тешка за ношење.
На злоупотребе у пракси духовног очинства обратио је пажњу још децембра 1998. год. Његова Светост Патријарх московски и све Русије Алексије II, подсетивши у свом годишњем обраћању пастирима Епархије московске на велику одговорност коју преузима сваки духовник и на опасности „младостараштва“ (појам који не указује на узраст духовника, него на непоседовање довољног духовног искуства). Непосредно након овога Свети архијерејски синод Руске Православне Цркве донео је посебну одлуку посвећену „у последње време све чешћим случајевима злоупотребе од стране извесних пастира од Бога им поверене власти да свезују и раздрешују“.
Ова одлука изазвала је мноштво реакција искусних духовних руководитеља, попут Митрополита сурошког Антонија Блума, који се веома радикално изразио о оним пастирима који „својим поступцима разарају црквени живот, упропашћују душе људске“ и „уносе саблазан међу своја духовна чеда“. Свој коментар одлуке Синода дао је и стални члан Светог архијерејског синода, Митрополит солњечногорски Сергије: као начелник администрације Московске патријаршије он је и сам неретко имао прилике да се суочи са случајевима кршења норми и правила везаних за духовничко служење од стране појединих пастира.
Који проблеми у духовном руковођењу су уочени у Руској цркви још крајем ХХ века? Има ли таквих проблема и код нас? Ако има, зашто се о њима не проговори јавно?
„Од доба апостола у Цркви Христовој епископи, као апостолски прејемници, преносе народу Божијем благодатне дарове Светих Тајана. „Без епископа нема Цркве,“ учи свештеномученик Игнатије Богоносац; „тамо где се појави епископ, тамо нека буде и мноштво народа, као што тамо где је Исус Христос, тамо је и саборна (католичанска) Црква“ – овако почиње обраћање свештеноначалија Руске православне цркве клиру и пастви још, рекло би се, давне 1998. године. У то време у нашој земљи још није било, или бар не у толикој мери као данас, злоупотреба духовног руковођења. Документа Светог архијерејског сабора РПЦ, ставови њеног Првојерарха, угледних архијереја и великих духовника (међу којима је и старац Кирил Павлов, духовник Лавре Свете Тројице у Сергијевом Посаду), објављени у засебној књизи, били су познати нашим архијерејима, цео текст књиге био је по благослову једног од најугледнијих преведен 2001, али у атмосфери непосредно после тешких санкција, бомбадовања од стране НАТО авијације, великог прилива младих људи у Цркву, борбе за увођење веронауке у просветни систем, и што је најважније, у атмосфери у којој у српској средини није било таквог спектра злоупотреба као данас, решено је да се ова књига стави ад акта. А сада се ње подсећамо јер је и у нашој средини дошло до разних девијација.
„У последње време прошлост наше Цркве неретко се представља у искривљеном светлу, њени епископи постају објекат злонамерне клевете. Код „одојчади у вери“ ово изазива неправилну представу о епископима. А то се чини свесно: „ударићу пастира и овце стада разбећи ће се“ (Мт. 26, 31)“, констатује се у обраћању Светог архијерејског сабора РПЦ и наставља:
„Подсетимо: и Предстојатељи Цркве мученика и исповедника, који су деловали у условима милитантног атеизма, са оваквим тенденцијама суочавали још од момента обнављања патријараштва 1918. године. Свети исповедник Патријарх руски Тихон и свештеномученик Митрополит крутицки Петар били су критиковани због тобожњих уступака режиму од људи који су, налазећи се у безбедним околностима на Западу, сматрали да могу судити гоњеној сабраћи и своје амбиције постављати изнад интереса Руске Цркве. Исти ови кругови покушали су да дискредитују Патријарха Сергија, чији дијалог са властодршцима је помогао да многе хиљаде хришћана избегну сигурну смрт, а можда и да се избегне уништење саме Руске православне цркве. Његова Светост Патријарх Алексије И, који је, како сведоче његови савременици, тако богослужио да су многи, само видећи то, остајали верни Мајци Цркви, такође био оптуживан за одступање од Православља због обнављања екуменских контаката по његовом благослову, премда су ови контакти у то доба представљали једини начин да се супротстави прогонима Цркве.
Овакво срамоћење не прекида се ни до дана данашњег. Жалосно је видети да и међу грађанима Русије има људи који настоје да опонашају ово „ревновање за Православље“. Чак и неки клирици, чувајући на речима оданост својој јерархији, владају се као расколници, претендујући на улогу некаквих „стараца“. Критикујући јерархију, они се, за разлику од духоносних отаца из прошлости и из нашег доба, труде да критиком скрену пажњу на себе и да на тај начин изграде свој ауторитет. По правилу као неизоставни и једини услов спасења такви прокламују апсолутно потчињавање себи оних који прибегавају њиховом руковођењу, претварајући их у својеврсне роботе, који без благослова оваквог „старца“ нису кадри учинити ниједно дело, ма колико незнатно оно било. Овако се човек лишава оне благодатне слободе воље коју му је Господ даривао. Како би потврдили истинитост својих гледишта, они се позивају на списе Светих Отаца, профанишући њихово велико дело и изопачавајући сам појам стараштва.
Истински старац се, пре свега захваљујући високој духовности, пажљиво поставља према сваком конкретном човеку. Благодарећи своме искуству и благодатном дару, он раскрива лик Божији у човеку средствима адекватним њиховом духовном настројењу и узрасту. Међутим, поједини савремени „старци“ (а биће прецизније ако их будемо називали „младостарцима“), немајући духовног расуђивања, товаре на људе који тек прилазе Цркви бремена тешка за ношење (Лк. 11, 46), користећи у својој пастирској делатности стереотипе погубне за духовни живот, без основа примењујући на мирјане, углавном још увек духовно недовољно зреле, форме духовног руковођења умесне једино у монашком животу.
Неретко, да би доказали оданост себи, такви захтевају од оних који им притичу да продају своју невелику имовину, због чега ти људи, оставши без средстава и пребивалишта, доспевају у апсолутну зависност од таквих пастира. Овако изокренуто тумачење Спаситељевих речи: „Продај све што имаш… па хајде за Мном“ (Лк. 18, 22) више је у складу са праксом модерних тоталитарних секти, које су преплавиле Русију последњих година, него са духом Еванђелских завета.
Слични „старци“ шире и такву праксу склапања бракова код које се благослов за заједнички живот даје људима који се слабо познају или се раније уопште нису познавали. Често се ово сједињује са сугерирањем неправославног погледа на ову Свету Тајну, по коме се смисао брака сагледава искључиво у рађању деце. Овакво гледиште апсолутно није у складу са светоотачким поимањем Тајне брака као школе узрастања у хришћанској љубави, као тајанственог заједничења духа, душе и тела супружника. Овакво младостарачко тумачење брака сужава пуноћу духовног живота могућну у хришћанској породици и своди је искључиво на ниво пројављивања људске природе; оно представља препреку изграђивању домаћих цркава, у чему се, по мишљењу једног савременог апологете, и састоји будућност Руске Цркве: „Науче ли њени чланови да стварају домаће цркве – Руска црква ће постојати; не буду ли то кадри – Руска црква ће се угасити“ (Протојереј Глеб Каледа, Домаћа Црква. Москва, 1997, стр. 12).
Хипертрофирани значај који се у младостарачким парохијама придаје личности свештеника погубно се одражава и на богослужбени живот. Његов центар постаје исповест, која се окружује неумесним церемонијама, претварајући се из крајње личне Тајне у масовну сцену, о чему ћу касније још говорити. Литургија се у овим случајевима савршава са недопустивим немаром, неки пут и са прекидима ради настављања исповедања.
У проповедима ови свештенослужитељи, обраћајући пажњу својих парохијана на значај Тајне Покајања, не раскривају пуноту значаја Свете Евхаристије као Тајне која саздава Цркву.
Нездрава зависност новообраћених од личности младостарца рађа изопачене форме парохијског живота. Људи одлазе у храм да се сретну са „својим оцем“, а не са Христом, да попричају са познаницима, а не да молитвено заједничаре са Пуноћом Цркве. Овакви пастири подржавају редуковану црквену свест оних који тек ступају у Цркву, свест у којој за појам саборности и васељенскости Цркве нема места, сугерирајући својим чедима да је спасење могућно једино у оквирима њихове заједнице и, као потврду ове тезе, осуђујући друге свештенослужитеље, чиме удаљавају људе од њих. То доводи до самоизолације оваквих заједница од других парохија, од епископа и, у крајњој линији, од Цркве.
