А сада неколико примера који говоре о томе шта се дешава када се младић или девојка понесу неодговорно и у потпуности своју судбину препусте незрелом духовнику који их држи у атмосфери беспоговорне послушности.
Назовимо га Александар. Завршио је Математичку гимназију, уписао Електротехнички факултет. Догодило му се – да ли због тога што је његова породица била приморана да се исели из окупиране Приштине, да ли из неких других разлога, да је развио један психотични поремећај. Отац му је био професор Универзитета, одводио га је компетентним стручњацима, који су га лечили медикаментозно и држали у ремисији. Одлучио је да упише студије теологије, и веома лепо му је кренуло. Изненада Александар упознаје духовника који у њему види „велики духовни потенцијал“ и забрањује му да узима прописану терапију, гарантујући ми исцељење његовим (духовниковим!) молитвама. Сви смо приметили велику промену на младићу: почео је да нам омета часове, имао је психотичне доживљаје властите омнипотентности и уверење да ће он бити међу изабраницима Божијим, апостолима, и да ће као такав судити не само над свим племенима Израиљевим, него, оно што му је било још значајније, над професорима и колегама. Са њим су више пута разговарали свештеници и чак архијереји са факултета – резултата није било. На крају је исписан због нарушавања поретка. Никада нисам чула шта је са њим касније било. Још неко време долазио је у зграду, викао, претио и нестао. Надам се да је и његов духовник увидео да без медикамената младић пропада, и да се он сада часно бави неким другим занимањем.
Девојка, назовимо је Милена, одрасла у срцу Београда, са изузетним просеком завршила је факултет (овај пут није теолошки), запослила се. Црква јој се налазила на стотинак метара од куће. У ту цркву долазили су многи истакнути интелектуалци – академик Владета Јеротић, који би за причу која следи био најбитнији актер, да је било памети обратити се њему: овамо је долазио сваке недеље и празника, осим уколико се не определи да посети неки манастир (Владета Јеротић пацијенте је примао и сате им посвећивао у свом кабинету на Богословском факултету, чак и после одласка у пензију). Свештенство бројно, образовано, искусно. У Милениној породици најпре се дешава развод између родитеља, али она у то време увелико ради и студира на постдипломским студијама, а некако у то време њена сестра, бриљантан студент технике, оболева од биполарног поремећаја, који се успешно лечи психотерапијом и медикаментима. Е, сад ступа на сцену Миленина „ревност не по разуму“. Уверена да конвенционална психијатрија не може помоћи и да међу психијатрима нема религиозних људи, она тражи и налази духовника који живи сам на једном планинском вису у Источној Србији. Решење је нађено за тили час – исели се из Београда, настани се у варошици близу манастира, не оптерећуј се ни око чега, и муж ће се наћи, и посао ако ти је уопште као жени потребан… Да, прешла је да живи у варошицу, нашла је супруга, убрзо се испоставило да немају од чега да живе, свашта је покушавала, прихватила један бољи посао који подразумева вишесатно путовање… Сада Милена има 56 година, тај посао је изгубила, супружници су се развели, она се вратила већ остарелој мајци и живи са њом у великом граду, покушава да заврши дисертацију која је требало да буде готова пре две деценије и нада се да ће јој то омогућити иоле пристојнији посао.
Никола, преталентован студент, такође не теологије. Одмах по завршетку студија се оженио, почео да ради, изродио троје деце. Духовник, који је сада у расколу, устројио је њихов живот као у манастиру. Супруга није имала благослов да ради, он је добио благослов да издржава своју породицу и да трпи све хирове шире родбине, јер „што му је већи крст, сигурније му је спасење“, због чега је рано доживео „сагоревање“ и озбиљне здравствене проблеме. Деца су увек била марљива, вредна, послушна, али вршњаци су их избегавали јер, по благослову духовника, нису гледала ТВ програм (цртаће, дечје серије и филмове од пре двадесет година) нити се играла са другом децом, само међусобно. Како ће протицати њихова социјализација сада, за време студија и после њих, остаје да се види. Наравно, остаје да се види и шта ће бити са духовником, који је тренутно хорепископ у расколу.
Драгана, вредна, паметна, уписала се на престижну студијску групу и завршила је са стипендијом за младе таленте, која се у то време ретко додељивала и захваљујући чему је одмах добила посао у научној установи. Живот у Цркви, у првој благодати, сасвим природно, доводи је у стање устрепталости и „љубвене чежње“ о којој говори Свети Симеон Метафраст. Е, тада се појављује духовник. Чула је од пријатеља да је духоносан, да је „другачији“ од парохијских свештеника (а храм у који је долазила је мали и свештеници су увек имали времена да исповеде свакога, заказивали су духовне разговоре и у време дежурства, а не само уочи или после вечерње службе, или уочи или за време Свете Литургије). Заређала су путешествија из Београда за Босну сваког петка са повратком у недељу увече. Слободни дани имали су се проводити код старца. Духовна деца морала су бити у сталном конткату и у Београду и по могућству становати заједно. Драгана није била из Београда, али је у Београду имала сестру и тетку. По благослову духовника, изнајмљује стан са „духовном сестром“ Олгом. Сви су се припремали за монашење, јер је тако благословио духовник. Изненада, Драгана упознаје човека чија љубав, поштовање и богословско образовање претежу на тасу њене душе. Сада је супруга и мајка, сачувала је посао у научној установи, купили су кућу и… тако је пресекла пупчану врпцу која јој заиста није била потребна.
Има и случајева изнуђених благослова.
Марко, типичан богомољац од својих 60 година, сваки дан проводио је у манастиру у близини Београда. Желео је да се замонаши, али расудљиви игуман није му дао благослов пошто је живео са тешко болесном и немоћном мајком. Не треба посебно истицати да су живели од мајчине пензијице, јер се он „препустио духовном животу“. Пошто је упознао младе искушенике и монахе који су по благослову игумана студирали, изнудио је благослов да студира теологију. Четири деценије пре уписа завршио је гимназију у једном нашем провинцијском месту. На пријемним испитима није блистао, па је био принуђен или да се упише у својству самофинансирајућег студента, или да одустане од студирања под старе дане. Изабрао је ово прво. Редовно је долазио на наставу и на сред било ког предавања отварао „Охридски пролог“ Светог владике Николаја, говорећи да је његова мисија да врати Владичину теологију на факултет и у стојећем ставу, упадајући у реч, почињао да чита, театрално подижући кажипрст. Нажалост, тиме је само изазивао супротан ефекат и код студената и код професора. Провео је тако око две године на студијама, ништа ново није научио јер је желео да друге поучава, а за то није имао оно што јесте потребно – благослов свештеноначалија. А тамо где је био потребан, код старе, болесне, усамљене мајке, и где би га благослов Господњи уистину обасјао, боравио је само ноћу.
А шта Господ од нас тражи?
Да ли да бежимо од стварности, од онога што нам је Он премудро устројио, да напуштамо своје породице и посао без Божијег призива за монашки пут?
Да ли да избегавамо своју парохијску цркву јер, забога, у њој нема духовности?!
Руска пословица каже: „Срећа је тамо где нема нас“. Другим речима, ако све око себе доживљавамо као профано, безблагодатно, суморно, сиво, наравно да ћемо бити незадовољни. А јесмо ли покушали да у све то што нас окружује унесемо спокојство, радост, смисао?
Управо то покушавају наши парохијски свештеници. Наравно, и монаси, који живе и владају се по типицима прописаним за манастирски живот.
Преподобни Серафим Саровски, који је говорио да је циљ хришћанског живота стицање Духа Светога, никада није ишао по светим местима, али је за све што га је окруживало имао своје називе: имао је свој Јордан, свој Тавор, своју Маслинску гору… И био срећан у степи, и доживео да га походи нетварна Светлост, и њега и трговца Мотовилова, коме Баћушка није забранио да се бави трговином ради „чистог“ и „неометаног“ духовног живота.
И стално је понављао: ми овде, на земљи, имамо Тајну на којој је васељена утврђена – Евхаристију. Нигде, у свим световима, нема претварања Хлеба и Вина у истинито Тело и истиниту Крв Христову.
А та Тајна чека нас и у нашем парохијском храму.
И наши свештеници чекају да се искрено исповедимо код њих. Да саслушамо њихову проповед и размислимо шта се у њој највише дотиче нашег срца и ума. Да и сами пажљиво читамо Свето Писмо и молимо се колико можемо. Да орадошћујемо људе око себе, да самопрегорно радимо свој посао, овде и сада. И да одговорност за сопствени живот преузмемо трезвено и зрело, никога не осуђујући, никоме се не жалећи и све поштујући. Тако ће се и кроз нас мале, незнатне, али Христу и Цркви одане, прославити свето име Господње од сада па довека!
КРАЈ