Дешава се да се верницима не допушта да се причесте, без довољно основа за овакав потез. Од Причешћа одлучују само смртни грех или неприпремљеност. Игуман једног ставропигијалног манастира у околини Москве два дана уочи празника Рождества Христовог није сматрао за могућно да допусти младој жени да прими Свето Причешће само из разлога што је она скромно, у породичном кругу, не кршећи пост, дочекала Нову годину и попила мало вина. Тако је на празник Рождества Христовог ова жена остала непричешћена Светим Христовим Тајнама. Поменутом игуману ваљало би да изнова прочита Великопосни типик. Чак је и у току Великог поста у празничне дане разрешено вино, почев од прве суботе поста. Што се пак тиче Божићног поста, његов најстрожи део отпочиње тек од наредног дана, 2. јануара по новом календару.

Задржан је формализам и у приступу Светој Тајни Крштења. У многим храмовима у трци за зарадом чува се „метод текуће траке“, када је иницијални, главни и финални део припреме за Крштење – обављање посла код продавца свећа, односно плаћање одређене суме, док се свештеник ставља у положај вршиоца требе. У сваком храму неопходно је поставити се тако да свештеник има макар један претходни сусрет са сваким ко се обраћа у вези са примањем Крштења.

Само Крштење ваља савршавати у складу са правилима и традицијом наше Цркве, односно потпуним погружавањем. Недопустиво је његово савршавање у малој количини воде.

Онима који теже за већим приходима ваљало би се опоменути да претходна поука, катихезација, чак и са одлагањем примања Свете Тајне Крштења, може донети већи приход у будућности. Човек који Свето Крштење прими само формално више се неће појавити у храму. Човек који је постао свестан значаја Крштења биће стални парохијанин…“ – закључак је обраћања Светог архијерејског сабора Руске православне цркве својим клирицима и пастви, у складу са којим је јерархија предузимала и неопходне мере.

Каква је ситуација код нас данас?

Оно што најпре пада у уочи јесте да су учестали случајеви стварања таквих (пара)црквених заједница чији се живот темељи на ауторитету пастира који гради такву заједницу, при чему се његов ауторитет додатно поткрепљује негативним односом према црквеној јерархији, према неким другим пастирима, другим епархијама, парохијским и монашким  заједницама. Такви пастири заборављају да је њихов задатак да људе приводе Богу, а не да групишу вернике око себе самих. У „заједницама“ овога типа, од којих су неке махом виртуелне, груписане око сајтова на којима се не заборавља позивање на слање новчаних прилога „уколико вам се овај текст допао“, ствара се атмосфера властите изузетности, неспојива са духом саборности на коме се темељи Православна Црква. Извесни претерано „ревносни“ („ревност не по разуму“) духовници грађански брак проглашавају за незаконит или захтевају да супружници који су много година живели заједно, али услед ових или оних околности нису обавили венчање у храму, раскину брак. Дешава се да духовник инсистира на разводу брака уколико један од супружника није православне вере. Има духовника из монашког чина који забрањују својој духовној деци ступање у брак и приморавају их да се замонаше, позивајући се на аргумент да је монаштво тобоже изнад брака (а шта се потом дешава, показаћу на неколико примера из живота). Неки пастири-духовници особама које живе у „невенчаном“ браку не дозвољавају да се причесте, поистовећујући такав брак са блудом; забрањују својој духовној деци ступање у други брак, образлажући ту забрану тврдњом да Црква, наводно, осуђује други брак; забрањују супружницима развод у случајевима када због одређених околности породични живот за њих постаје немогућ.

Има и случајева када пастир „не даје благослов“ некоме од својих парохијана да се ожени или уда из побуда љубави, него предлаже да се „по послушању“ брак склопи са особом коју препоручи сам пастир.

Такође има случајева да пастир забрањује верницима да прибегавају медицинској помоћи, да их спречава у вршењу њихових грађанских дужности – учествовању у изборима, служењу у оружаним снагама. Неки пастири намећу верницима одређене политичке погледе. Има духовника који школовање у световним просветним институцијама сматрају „непотребним“ или штетним по спасење, или који препоручују верницима раскид радног односа јер им он, тобоже, ремети духовни живот. Овакви захтеви не само што осујећују право сваког хришћанина на доношење самосталних одлука, него долазе у сукоб и са важећим законодавством.

Не, ово никако не значи да већина духовника поступа незрело и неодговорно. Реч је о мањини, али мањини „коју ћете по плодовима познати“. И још једна битна напомена: робовласнички однос између духовника и духовног чеда могућ је само и једино уколико се духовно чедо одликује емоционалном и социјалном незрелошћу (категорија независна од година старости!) и склоношћу ка авантуризму, и наравно, уколико живљење у Цркви таквог човека, обично неофита, није укорењено у животу, није органски део његовог живота, него нека „паралелна реалност“ – и онда долази до судара светова.

Ево неколико примера за које добро знам, и јемчим да ћу све што изнесем изнети истинито, само под другим именима особа о којима се ради. Напомињем да сам 20 година радила на Православном богословском факултету и упознала мноштво дивних млaдих људи, али и оних који су се уплели у проблеме било због својих нереалних очекивања, било зобг невештог духовног руковођења.

У Цркви сам од младости, у њу сам свесно ушла 1988. године, када ми је било 22 године. Да, имала сам два духовника – од обојице ме је раставила њихова смрт. Један је био парохијски свештеник, протојереј Периша Вранић, који је у Београд дошао из Сарајева 1992. године после дојаве да је његово име на листи екстремиста за одстрел, а други, после његове смрти, Епископ банатски, а потом жички Хризостом Столић. У духовном руковођењу били су трезвени, одговорни. никада нису предлагали коначна решења, увек су остављали простор да ја сагледам извесну ситуацију и понудим решење са аргументима за и против и да у складу са тим донесем одлуку која ће повлачити овакве или онакве консеквенце. И хвала им на томе и сада, и увек, и кроза сву вековечност, јер ми ни најмањим гестом, никада, нису ни укинули, ни посегнули за оним највећим благом којим нас је Христос обдарио – бресмртном, светом, вечном слободом!

А сада неколико примера који говоре о томе шта се дешава када се младић или девојка понесу неодговорно и у потпуности своју судбину препусте незрелом духовнику који их држи у атмосфери беспоговорне послушности.

 

 

 

КРАЈ ТРЕЋЕГ ДЕЛА

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име