Самоизолација често има за последицу недопустиву политизацију оваквих заједница, где се „левичарска“ или „десничарска“ политичка оријентација прокламује као једино адекватна православном погледу на свет. У оваквим заједницама лако се укорењује по црквено јединство погубна критика јерархије, о чему смо управо говорили. Стога није чудно то што болесни облици заједничког живота у тим парохијама пре подсећају на секташку затвореност расколничких заједница или издвојеност протестантских група. У годинама после револуције појавило се мноштво оваквих заједница, чији нам је жалосни удео добро познат. Заједница на чијем челу не стоји епископ одсеца себе од Цркве, што значи да је већ осуђена на духовну смрт.
Деформације пастирске делатности, литургијског и заједничког живота о којима смо говорили имају озбиљне еклисиолошке последице. Свештеници који на овакве начине учвршћују свој ауторитет фактички себи присвајају ону част која по праву може припадати једино епископу. Разарање црквене свести, које се у вези са овим дешава како код њих самих, тако и код њихове пастве, формира у Цркви један идеолошки и еклисиолошки ток у суштини протестантског типа, где се губи Дух, Који изграђује богослужбене и организационе облике Православља, Који их испуњава и оживотворава. Последица тога је чињеница да се, без обзира на обнављање спољашње велелепности храмова и њихово имовинско благостање, људи који су нашли „пут у Цркву“ окрећу од ње. И за то, нажалост, не сносе кривицу они, него овакви „старци“ – лажни пастири.
Не мање људе од Цркве удаљава и формални однос свештенослужитеља према својим пастирским обавезама“, констатовано је још 1998. године.
„Од изузетне је важности да се што је могуће пре од праксе формалног вршења треба пређе на савршавање Светих Тајана и обреда – пре свега крштења, исповести, брака и опела – са трепетом и дужном озбиљношћу“. Овде је увек неопходно емоционално учешће свештеника, неопходне су катихезација – припрема за савршавање Свете Тајне – и проповед, јер је у тим најважнијим моментима живота људског посебно лако успоставити контакт са срцем човековим које се открива за правду Божију и иде ка њој. Насупрот томе, формални или чак „комерцијални“ приступ свештеника према људима који долазе у Цркву за дуго време, ако не и заувек, многе удаљава од храма, рађа презир према незаситом свештенству. Црква није продавница духовне робе, у њој је недопустива „трговина благодаћу“. „Забадава сте примили, забадава и дајите,“ заповедио нам је Христос. Свако ко своје пастирско служење претвара у средство нечисте добити заслужује удео Симона чаробњака. Боље би било да овакви људи напусте оквире Цркве и да се бизнисом баве на тржницама“.
Највеће критике изазвао је начин на који поједини свештеници практикују савршавање Тајне Покајања:
„Има свештеника, углавном мирских, који често уопште ни не саслушају оне што приступају с покајањем. У извесној мери као оправдање за то може се навести присуство огромног броја верних на празнике у великим парохијама, мада смо већ више пута давали инструкције да се у оваквим парохијама за исповедање ангажује већи број свештеника.
Није боља ни друга крајност, која је углавном карактеристична за духовнике у манастирима. Човеку који дође на исповест сугерира се да је дужан да се сети свакога греха и да га изнесе до најситнијих подробности. И не само грех, него чак и помисао. Добија се жалостан резултат: после исповести човек се осећа неисцељен, а има случајева и да доспева у потпуно очајање, будући свестан немогућности да апсолутно све дозове у сећање.
Овакви духовници требало би да се опомену првобитне намене Тајне Покајања. За то није потребна нека велика мудрост – ваља само отворити Требник и погледати која се питања постављају покајнику у чину исповести. Првобитно се овој Светој Тајни прибегавало у оним случајевима када би човек починио смртни грех, посредством кога би отпао од Цркве.
Што се тиче грехова у погледу жеља, учињених у мислима (мисленог рата), они су се обично откривали приликом исповедања помисли које се раније вршило у манастирима. Међутим, исповедање помисли није било повезано са Тајном Покајања – то исповедање поверавало се старцу, који неки пут не би ни имао свештенички чин. При томе би старац давао поуке, и, разуме се, не би читао разрешну молитву, пошто се радило само о разговору.
Данас многи такозвани младостарци, немајући ваљано поимање Тајне Покајања, претварају исповест или у мучење покајника, или у разговор који неки пут траје по читав сат са сваким човеком, без обзира на то што мноштво исповедника чека на ред. Резултат тога је, по правилу, задржавање почетка Свете Литургије, а многи од оних који су дошли на исповест одлазе неисповеђени.
Неретко овакви „духовници“ исповедају и за време Литургије: док се поју антифони, док се читају спискови имена за помињање, за време запричасног стиха, савршавајући истовремено и Свету Литургију, чиме нарушавају строги поредак богослужења.
Неки верници, спремајући се за исповест, пишу подсетник. Овај обичај, сам по себи веома користан, у случају неправилног поимања смисла исповести негативно делује на душу покајника. Уколико је приступ такав да се захтева „изношење свега до најситнијих детаља“, код верника се изграђује однос према исповести као према рапорту Богу о учињеним гресима. Приликом исповедања код оваквих људи приметна је жеља да се све прочита што је могуће брже (услед недостатка времена) и да се све изложи што потпуније, да се нешто не испусти, неки пут без икаквог покајничког осећања. После исповести овакви људи често и по неколико пута поново прилазе свештенику, говорећи да су заборавили да исповеде такав и такав грех. При томе, по правилу, они моле свештеника да поцепа или спали њихов подсетник, сматрајући тај чин најважнијим мистагошким моментом читаве исповести.
Још је горе када свештеник, узевши овакав подсетник, само прочита оно што је покајник написао или га поцепа без претходног читања и, не рекавши ниједну реч, говори разрешну молитву. На тај начин он се ставља у положај извршиоца суда Божијег. Сећа ли се овакав свештеник обраћања покајнику што га је лично изговорио пре почетка исповести: „Ево, чедо, Христос невидљиво стоји, примајући исповест твоју… А ја сам само сведок“. Зна ли он своје место приликом савршавања Тајне Покајања? Да ли му је познато да он није судија, него сведок и духовник? Свакоме човеку који свештенику пружа написани текст и при томе каже: „Прочитајте сами“ треба објаснити да се грех исповеда пред Богом, да самом свештенику није занимљиво да све ово сазнаје, а ако је и потребно, то је само ради сведочанства и ради духовног савета, који ће допринети исцељењу од болести греха. Верницима се мора објаснити да исповест није извештај Богу, а утолико пре духовнику, о учињеним гресима, и да је оно што је написано само подсетник за усмено исповедање. Не треба, јурећи за јефтином популарношћу, цепати или спаљивати подсетнике за исповедање, већ се, напротив, мора објаснити да овакав чин нема никакав сакраментални значај, него да представља ако не сујеверје, оно засигурно фарисејство („Подери обвезницу сагрешења мојих“). Нажалост, Свете Тајне ми често посматрамо статички, а потребно је неговати динамички приступ. Верницима ваља објаснити да на исповести нису главне речи, него свест о властитој греховности, о отпадању од Бога посредством греха, жеља да се врати Богу и да се грешке из прошлости не понављају. Пажњу не треба управљати толико на опраштање грехова, колико на благодат за борбу са грехом која се даје у овој Светој Тајни, као и на одговорност за задобијену благодат. Овде је умесно сетити се приче о талантима, цитирати речи из Требника: „Од сада си дужан да се овога чуваш, јер се крштаваш другим крштењем“. Данас, када је, рекло би се, све дозвољено, објављен је велики број брошура типа „Чин исповести“, „Света Тајна Покајања“ и сличних. Многи од ових наслова издати су без нашег благослова, иако је на првој страни одштампано: „С благословом Његове Светости Патријарха Алексија“. У таквим приручницима могу се срести питања духовника или образац исповедања свих могућих грехова, почев од помисли па све до кривичних дела. Ево једног примера којим ћемо илустровати квалитет појединих од ових брошура. Између осталог, наилазимо на спомињање оваквог греха – не зна се само против које заповести: „Много сам времена посвећивала непотребном прању рубља“. Зар се ово нуди као помоћ приликом припреме за исповест жени, домаћици која живи у свету?! Шта јој онда преостаје – да беспосличи и да се не стара за чистоћу? Хоће ли то бити хришћански начин живота? Та немају сви могућности да набаве увозне аутоматске машине за прање рубља! Да ли је састављач ове брошуре читао речи апостола Павла: „Ако ли ко о својима а особито о домаћима не промишља, одрекао се вјере и гори је од невјерника“? (1. Тим. 5, 8).
Жалосно је то што неки свештеници, углавном јеромонаси, активно користе овакве брошуре при савршавању Тајне Покајања, сматрајући да је исповедање по њима продубљеније и исцрпније, при чему не узимају у обзир узраст, пол, положај човека у друштву. Може се само замислити како се осећа невина петнаестогодишња девојка када јој се, уз називање ствари њиховим правим именима, постављају питања о содомском греху и сличном, или озбиљна породична жена када је овакав духовник почне испитивати о интимним подробностима њених супружанских односа. Ово је посебно карактеристично за младостарце и за духовнике јеромонахе. Хоће ли људи који су прошли кроз једну овакву генералну исповест имати жељу да још једном приступе Светој Тајни Покајања? Мислим да неће. Наравно, делимично су ова питања наведена и у Требнику, у обичном чину исповести. Међутим, тамо је дат и коментар да духовник треба да поставља питања „са сваким расуђивањем, узимајући у обзир различитост особа и овоме саображавајући испитивање: другачије свештеног лица, другачије сељака, другачије монаха, другачије мирјанина, другачије младог, другачије старца“.
За савременог човека, очито, најприхватљивија је исповест према Декалогу Мојсијевом у његовој хришћанској интерпретацији, при чему ономе који се исповеда мора да припада активна, а не пасивна улога, дакле у првом реду он сам мора исповедати оно за шта га терети савест, а питања се, у случају неопходности, задају само као допуна, као подсећање на нешто што је можда заборављено.
Крај другог дела
