„Када се на човекова уста стави печат поста, тада се његова помисао поучава умилењу, његово срце излива молитву, на његовом лицу је туга и срамне помисли су далеко од њега, у његовим очима је веселост и он је непријатељски расположен према испразним разговорима“, писао је у својим Подвижничким словима преподобни Исак Сиријски. И заиста, установа поста подразумева, између осталог, уздржање у говору и стражење над оним што изричемо и чиме се у разговорима бавимо.
О моћи речи говори се врло изричито на више места у Новом Завету, а о сили речи људи од вере сведоче и житија светих.
Моћ речи потврђују и пророчанства, чије су две главне одлике, прво, да је у њима пророк онај чијим устима Свети Дух говори пророковим савременицима и потомцима. Пророк није аутор исказа него, пре свега, човек који се удостојио да буде од Бога изабран да буде средство објављивања поруке: „покретани Духом Светим говорише свети Божији људи.“ (2. Пт. 1, 21); и друго, да је прорицање словесно општење које иде преко и изнад временских граница којима су поколења раздвојена, готово као изрицање пресуде о ономе што се мора збити и шта се неибежно збива кад му дође време; дакле, изрицање пророчанства је и истовремено чин започетог остваривања онога што је изречено.
Али као што за чудо мора постојати и чудотворац и чудопримац (онај који не сумња да је чудо заиста чудо, као пројављивање вишег ума и воље, што чудопримац прихвата без покушаја да га по сваку цену постави на крхке ноге свога разума и без покушаја да чудо провери експерименталним или неки другим искључиво рационалним путем), тако се и пророчанство у потпуности остварује у сакралном словесном догађају онда када поред пророка (као онога који је изабран за достојног да пророчанство изрекне, и који не може да га не изрекне), постоје и они који су достојни да пророчанство приме на прави начин („О Господе, који даде пророцима силу да виде истину где долази издалека, дај и нама силу да усвојимо ту истину која је већ дошла,” – вели златоусти владика Николај у Охридском прологу. Примити на прави начин значи разликовати истинита од лажних пророчанстава.
Снага речи испољава се и онда када се речју не чини добро, него се чини супротно томе (уп. „Рекох: чуваћу се на путовима својим да не згријешим језиком својим.“ – Пс. 38, 2), а превладавање злоупотребе речи оцењује се као мерило највише врлине („Ако неко у ријечи не гријеши, тај је савршен човјек“ – Јак. 3,2).
Зато се снази злоупотребљене речи супротставља снага ћутања. Тиховање је један од уобичајених облика монашког живота, али у Светом Писму и у потоњим временима налазимо и примере великих молчалника, који су се заветовали на ћутање, као и монаха који су говорили ретко, бирано и шкрто, настојећи да избегну и најмање недостојну употребу речи, нпр. св. Јован Ћутљиви, преп. Григорије Ћутљиви, св. Памво Ћутљиви и др., као и оних који су о ћутању друге учили ћутећи и – пишући, као Св. Калист, патријарх Цариградски, који је у 100 глава описао своје искуство о безмолвном животу.
Функције ћутања су, као што је из лингвистичких истраживања познато, различите, а потврде томе налазимо и када је реч о ћутању у сакралном говорном догађају.
У Новом Завету Христос је на нека питања одговорио ћутањем. С обзиром на то ко је ту, ради чега и шта питао, може се претпоставити да је ћутањем ускраћен одговор онима који га нису били достојни, или онима који су питали о ономе што је у Писмима одавно речено, или што је Он сам већ рекао. У Новом Завету велики пример уздржаности у говору даје и Пресвета Богородица. О томе се у Прологу каже: „Величанствено је и узбудљиво њено ћутање, којим је као завесом покривала све болове своје, све ране срца свога. У сумраку свих тих многобројних болова, наслаганих у срцу њеном пречистом, светлило је неугасиво кандило вере и наде у Бога и преданост Богу. Ненадмашна у племенитости слушкиња Господња! Она је видела себе јасно у Божјем плану људског спасења; она је читала у пророцима о себи; она је разговарала с ангелима – весницима Божјим. Зато све што је долазило на њу, радост или мука, она је знала да од Бога долази, те нити је клицала у радости нити роптала у муци. Него је ћутала и све слагала у срцу своме.“
Крај првог дела
