Са монашким животом Срби су се почели упознавати веома рано, још у доба ширења хришћанства на Балкану. У јужне и источне српске земље монаштво доспева, посредством Бугарске, из Цариграда и са Истока, нарочито заслугом првог крштеног бугарског владара Михаила Бориса († 906. или 907). Најистакнутију улогу у укорењивању монашких традиција на овој територији имали су ученици светих равноапостолних Кирила и Методија, пре свих свети Климент († 916) и преподобни Наум Охридски. Интензивније оснивање манастира и веће напредовање монаштва у српским земљама везује се за период владавине Немањића (1168-1371). Пресудну улогу у овоме одиграо је велики подвижник и први српски архиепископ свети Сава († 1235), поставивши темеље организационог устројства српског монаштва («Карејски типик», «Хиландарски типик», «Студенички типик»). За владе Немањића подигнут је велики број манастира: тако, Стефан Немања гради манастире Светог Николе и Пресвете Богородице у Топлици, Ђурђеве Ступове у Расу, Студеницу, Хиландар (са синовима), Стефан Првовенчани – манастир Вазнесења Христова – Жичу, краљ Владислав – Милешеву, Урош I – Сопоћане, краљица Јелена – Градац код Рашке, кнез Стефан – Морачу, краљ Драгутин – Рачу, Троношу, Ловницу, Озрен, Тавну, краљ Милутин Богородицу Љевишку, Бањску, Грачаницу и мноштво других храмова и манастира (четрдесет, више од било ког владара са Запада) у земљи и изван ње, краљ Стефан Дечански – Дечане, цар Душан – Свете Арханђеле код Призрена.
Потоњи период иноверне владавине представљаће велику несрећу за монаштво и манастире у српским земљама. Ипак, и у таквим околностима зидају се нови манастири – у Македонији Свети Арханђели код Прилепа, Светог Андрије на Тресци, Поганово, у централним српским крајевима Ваведење код Брвеника, Ваведење на Ибру, Горњак, Раваница, Љубостиња, Манасија, Велуће, Враћевшница, Каленић, Липовац, у Зети – манастири и скитови код Скадарског језера, на приморју – Свети Арханђели у Улцињу, Режевићи, као и у новој престоници, на Цетињу (Манастир Рођења Пресвете Богородице), у Босни – Свети Ђорђе код Горажда, Благовештење у Добруну, те у јужној Угарској – Месић, Златица, Војловица, Ковиљ, Гргетег, Фенек, Крушедол, Хопово.
Значај монаштва у културној и духовној историји (и савремености) Срба је вишеструк. Српски манастири су, пре свега, представљали средишта верског живота и монашког подвижништва, али су истовремено били и расадници писмености, уметности и разних облика културног живота. У њима су се монаси, све до појаве штампања књига, па и дуго времена касније, бавили преписивачком делатношћу; касније се опет при манастирима вршило умножавање књига: све српске штампарије, осим оне прве на Ободу, деловале су у центрима монашке духовности (тако, у XVI веку своје књигопечатнице имали су Горажде, Вујан, Грачаница, Милешева и други манастири). У манастирима се одвијало и школовање свештеничког и монашког подмлатка; прва богословска школа у Срба основана је још 1615. у манастиру Крка, а њени питомци касније су постајали не само свештена лица, него и учитељи у манастирским, парохијским и црквеноопштинским школама. Снажно су манастири утицали и на духовност, моралност и националну свест у народу, а својим врхунским естетским дометима – складношћу грађевина, лепотом фрескописа, дубином сакралне поезије, неговањем традиционалног црквеног појања – култивисали су народну душу и кроз то утицали и на народно уметничко стваралаштво. Не треба заборавити ни добротворну (харитативну) делатност – од угошћавања путника, помагања сиромаха, до збрињавања старих и немоћних и лечења у манастирским болницама (при неким манастирима и данас, и поред још увек недовољно регулисаних имовинско-правних питања везаних за манастирску делатност, постоје харитативне установе, рецимо дом за децу ометену у развоју при манастирима Раваница и Света Петка). Најзад, за манастире је везана и традиција саборовања – окупљања мноштва поклоника уочи и на дане празника ради учешћа у службама (пре свега Литургији), поклоњења светим моштима, чудотворним иконама, захватања свете воде, што је по правилу праћено посебним исказивањем поштовања светињи – аскезом (пост, бдење) и подношењем већих напора и самоодрицања (дешава се да поклоници пешаче до манастира читав дан или два, да драговољно остављају на дар дому Божијем нешто од свог са муком стеченог иметка, и сл.).
Монаси су у српској средини познати по својој гостопримљивости. Посетиоци се примају не само на неко краће време (рецимо, док траје служба или ради разговора са духовником, игуманом и сл.), него, по настојатељевом благослову, и на починак или на вишедневни (обично тродневни) боравак; у овом потоњем случају посетиоци се смештају у посебним гостињским собама изван крила зграде где обитава братија или чак гостињским конацима – странопријемницама (ксенодохијама). Општење са посетиоцима је изузетно срдачно и љубазно: монаси им приступају са љубављу и усрдном жељом да их што боље угосте, имајући у виду да они из побожности дају прилоге обитељи како би се монаси молили за спасење њихових душа и душа њихових сродника и пријатеља, живих и умрлих. Настојатељ посетиоцима, уколико је у питању група, обично додељује једног монаха чије ће послушање бити да их свуда проведе и упозна их са реликвијама и старинама манастира. И приликом краћег боравка у манастиру обичај је да се посетиоци послуже – најчешће манастирским медом или слатким са чашом студене воде или чашицом манастирске ракије, а у случају дужег боравка они обедују заједно са братијом, при чему им се износе јела спремљена за монахе. У случају доласка високих гостију, настојатељ из уважавања према њима може ручати у засебној просторији.
Крај првог дела
