Разговоре са гостима води игуман, намесник или монах који добије такво послушање. Преферирају се разговори о душекорисним стварима који ће помоћи посетиоцима обитељи да напредују у врлинском животу и да из манастира отиду окрепљени и утешени. Приликом растанка настојатељ лично или преко економа свакоме даје као благослов понеки поклон – иконицу, крстић, бројанице, а њихова имена записује ради помињања при свештенорадњама.

У општежитељним манастирима сви монаси обедују заједно у манастирској благоваоници (трпезарији). У њој се сабирају настојатељ, монаси и искушеници, неки пут и посетиоци обитељи (у зависности од праксе конкретног манастира, величине трпезарије, броја гостију). Једе се два пута дневно (ручак и вечера), а допуштена су и мања послужења између оброка (чај, кафа, воће, слатко). У неким периодима године (у посне дане и за време вишедневних постова) једе се једном дневно, док се, у најстрожем посту (на први дан Великог поста – Чисти понедељак и на Велики Петак), узимање хране потпуно изоставља или, за немоћне, своди на сухоједење. Позивање братије на оброк врши се лупањем у трапезно звоно (дванаест пута). До звона се врата трпезарије не отварају, а дотле се на столове изнесу чиније са јелом, бокали са водом или вином, хлеб, посуђе, посуде са зачинима, сервијете. По доласку, свако заузима место које му је одредио настојатељ, при чему распоред зависи од чина и уважавања које монаху приличи: свештенослужитељи имају своја места, престарели монаси своја, појци своја, а исто тако посетиоци и добротвори (гостима са стране у овоме помаже трапезар). Када свако заузме своје место, долази настојатељ, и сви устану из поштовања. Чтец чита молитвено правило пред почетак обеда, различито за ручак и за вечеру, којом приликом сви стоје и осењују се крсним знамењем. Пре но што се приступи обедовању, не изричу се етикецијске формуле уобичајене за дату ситуацију у секуларној средини (Пријатно! Изволите, служите се!). За време обедовања није дозвољено разговарати: то време предвиђено је за читање житија или поуке, које, чим сви присутни поседају, отпочиње устаљеном формулом што је изговара чтец: Месеца (назив), дан (датум). Житије међу Светима оца нашег… (име). Благослови, часни оче (мисли се на игумана или намесника), да се прочита. Пошто настојатељ изговори формулу: Молитвама светих Отаца наших… и чтец одговори: Амин, отпочне читање предвиђеног штива. Једе се у тишини, при чему свако узима парче јела које му је најближе. Вода или вино (када је разрешено) пије се тек у моменту када настојатељ удари у звонце што стоји пред њим. Чтец, прекидајући читање, говори: Молитвама светих Отаца наших… Амин, а настојатељ, узевши чашу, осењује је крсним знаком и пије, па за њим и братија (без исказивања уобичајених етикецијских формула прихваћених у секуларној средини – Живели! На здравље!). Трапезар, ходајући тихо по благоваоници, пази када већина братије престане јести, па онда доноси друго јело. За недолично понашање за столом (разговарање, освртање, прекрштање ногу, стављање руку на сто, узимање испред другога бољег парчета јела) трапезар има право и дужност да, по изласку из благоваонице, таквога прекори и посаветује, а у случају поновљеног недозвољеног понашања, да обавести о томе настојатеља, који изриче одговарајућу епитимију. Завршетак обедовања, означен настојатељевим ударањем у звонце, такође је пропраћен утврђеним молитвеним правилом.

Живот у монашким обитељима подразумева свакодневно обавезно присуствовање богослужењима у храму: поподне и предвече служе се девети час, вечерње и повечерје, у поноћ или рану зору полуноћница, затим посведневно јутрење и часови, и у продужетку изобразитељна или Литургија. Уочи недеље и бденијских празника врше се и бденија, која бивају после вечерње трапезе, неко време по Сунчевом заласку. У дане свете Четрдесетнице (током Великог поста) и Педесетнице (од Васкрса до празника Свете Тројице) богослужења се служе према триодима (Посном и Цветном), доста се разликујући од оних током године.

Приликом уласка у храм, изласка из храма, приступања целивајућој икони, евхаристијској чаши, служашчем свештенику ради узимања нафоре и благослова, као и у неким другим ситуацијама (узимање свете воде, послуживање кољивом, славским колачем и сл.) монаси стоје у реду, један испред другог по старешинству, на извесном растојању (рецимо, у реду за причешће оно износи колико је потребно да се лако начини поклон). Место у реду одређује се по старешинству – не по годинама него по постригу у схиму или расу, а за искушенике по времену ступања у манастир, без обзира на године и звање које је искушеник имао у свету. Напред иду схимници, за њима расофори, за овима искушеници у расама, па искушеници у подрасама, а за овима мирјани. Уколико су у реду присутни и монаси и монахиње, монасима припада предност. Приликом приступања целивајућој икони братија иду по двојица, опет водећи рачуна о старешинству. У редовима није дозвољено разговарање (може се тихо појати, пратећи певницу, или молити у себи) нити пожуривање онога ко стоји испред. Излажење из реда, «чување реда» некоме, распитивање ко је последњи није уобичајено.

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име