ИСТОРИЈСКА, КАНОНСКА И ФЕНОМЕНОЛОШКА ПЕРСПЕКТИВА

Женски манастири били су средишта духовности, чији се утицај распростирао не само на девојке и жене које су живеле у свету, него и на велике богословске умове. Типичан пример представља породични манастир у Анези, где се, поред Василија Великог, подвизавала његова мајка Емилија и сестра Макрина. Дубоко очаран идеалом монашког живота, Василијев брат Григорије Богослов, иако ожењен, пише аскетски трактат О девствености (око 371. године). Такође, идеале женског подвижништва, а посебно врлине девствености и целомудрија, Григорије велича у спису Посланица о животу свете Макрине. Између осталог, у житију своје блажене сестре Григорије Богослов истиче да, иако је слабијег пола, она пројављује образац истински непобедивог борца Божијег, а као основну поруку саопштава да својствени јој закон бестрашћа, који треба да одређује наш однос према свему што нас окружује, као и благочестиви начин живота, морају бити обавеза свих хришћана – и мушкараца и жена, и девственика, одн. девственица и оних који су у браку.

Такође, женски манастири представљали су средишта хришћанског човекољубља у најплеменитијем смислу те речи. Били су прибежиште свим невољницама и потребитим женама и девојкама, сирочади, удовицама, старицама, социјално обесправљеним, ментално и физички болесним женама. Известан број женских манастира имао је у свом саставу и болнице и домове за старе. Женски манастири играли су важну улогу и у културном и у интелектуалном животу, у развоју књижевности и уметности, у мисионарењу, па и у развоју теолошке мисли, превасходно у домену аскетике. Тако, један аутентични спис о женском подвижништву који је оставио значајан траг на развој монашког предања – импресивна збирка агиографског и аскетичког материјала позната под називом Материк (Meterikon) – настао је око 1200. године, а садржи сведочанства о животу и поуке светих мајки Цркве – утемељитељки женског монаштва: преподобне Синклитикије († 350), Саре († 370), Меланије († 439), Пелагије († 461), Матроне († 492) и Теодоре († 823). Поред изрека светих подвижница, овај спис садржи три посланице аве Исаије монахињи Теодори о спољашњем устројству усамљеничког живота и упутства аве Исаије о унутрашњем животу који доликује безмолвинцама.

На основу агиографског материјала, који је у случају женског монаштва знатно оскуднији него када је реч о подвижништву монаха, може се уочити разгранатост и разноврсност њихових служби у Цркви.

Неке монахиње имале су динамичку, еванђелску службу поучавања других хришћанској вери. Биле су одговорне за упућивање других у веру и за њихово духовно руковођење. Неке од њих биле су заслужне и за увођење паганки и јеретика у Цркву. Посебну харизму задобиле су подвижнице које су рукополагане у чин ђакониса да би вршиле како литургијску службу, тако и низ других служби које су изражавале послање Цркве да води људе спасењу у Христу (подробни опис тих служби на основу древних молитава рукоположења ђакониса даје Киријаки Каридојанис-Фицџералд). Такође, многе подвижнице постале су познате као духовне мајке сестара у њиховим монашким заједницама. Било је и оних које су посећивале болесне и онемоћале или помагале сиротињи, што представља посебну пројаву харитативне делатности. Не заборавимо ни чињеницу да су људи из света долазили к монахињама ради помоћи и савета, што показује да су оне остваривале и значајну пастирску и душебрижничку делатност. Напокон, многе монахиње истакле су се као ревнитељке за чистоту вере и ватрени борци против јереси и раскола. Тако, од VII до IX века оне су водиле снажну борбу против иконоклазма, отуда Лав Исаверијанац и Константин Копроним доносе против њих строге указе.

Као што су разгранате биле службе монахиња у Цркви, тако су бројни и разноврсни били и облици њиховог подвизавања. Како наводи монахиња Стефанида Бабић, „постоје светитељке које су се подвизавале у молчанију, неке у бдјењу и посту, неке у тајном столпништву. Неке су живјеле у општежићу, са игуманијом и сестрама, а неке су као дјевственице живјеле у пустињи. Постоје и покајнице у пустињи, постоје и дјеве-мученице (у првим вјековима није било организовано монаштво као сада), а постоје и оне које нијесу јеле ништа и по 40, чак и по 70 дана. Постоје и јуродиве, и са даром чудотворства и прозорљивости. Постоје оне које су се подвизавале у мушким манастирима, као и оне које су живјеле у пустињи са неколико испосница (као скит). Постоје оне које су живјеле у пећинама, а постоје и царице, грофице, књегиње и војвоткиње које су постајале монахиње и у монашком чину изишле пред Господа“.

У излагању које следи покушаћемо да на основу агиографског материјала и историјских сведочанстава представимо основне типове женског подвижништва у периоду од III-IV века до иконокластичких спорова.

Сведочанства о анахоретском подвизавању жена присутна су од самог почетка развоја женског монаштва. Указаћемо на нека најупечатљивија, следећи календар литургијског прослављања светих Угодница Божијих које у пустињаштву угодише Христу.

Света Црква 10. септембра слави спомен светих трију жена пронађених у планини, о којима је приповедао Павле, епископ Мановасијски.

Неки путник дошао је у један манастир на Истоку. Разговарајући једном приликом са игуманијом и братијом у хладу плодовитог дрвећа манастирског дворишта, приметио је како су неке птице ломиле са дрвећа гране са плодовима и одлетале. На питање зашто птице не једу плодове тамо где су их откинуле, него одлећу некуд са њима, задобио је одговор да је ова појава приметна већ више од десет година. Имајући неко предосећање, путник рече: «Да немате можда у оближњим планинама Свете Божије којима би ове птице носиле плодове по заповести Божијој?» Управо у том трену један гавран одломи гранчицу са плодом. Путник настави: «Хајдемо, пратићемо ову птицу». Они пођоше и угледаше гаврана како слеће на брежуљак, а затим се спушта у једну пукотину, оставља ту гранчицу и излеће одатле без ње. Посматрачи приђоше тој пукотини и бацише у њу камен, а одатле се зачу глас: «Ако сте хришћани, немојте нас убијати». «Ко сте ви?» – упиташе дошљаци. «Ми смо жене, нас је овде три», одговорише. «Желите ли да нас видите, баците нам три одела, пошто смо наге, па када сиђете низ планину, прођите једном узаном стазом која води до нас». Монаси поступише онако како им је речено и нађоше три жене, од којих једна беше госпођа, а друге две њене слушкиње. «Ко си ти, и како си овамо доспела?» – упита игуман прву од њих. «Потичем из Цариграда, супруга сам царског достојанственика», – одговори она. «Пошто сам после мужевљеве смрти остала удовица, а нисмо имали деце, један велможа ме је приморавао на грех, и желећи да се сачувам у чистоти, одлучила сам да оставим свет и заповедила сам да се моје имање разда убогима, па сам једне ноћи са овим двема својим слушкињама села у брод из кога смо се искрцале на ово место, где сте нас нашли, и ево, ово је већ једанаеста година како нисмо виделе људско лице». «Како сте, госпођо моја, овде налазиле храну?» «Господ, Који је четрдесет година хранио народ Свој у пустињи, слао је и нама храну», – одговори она. «Птице су нам доносиле свакојаке плодове, а Господ нас је свагда покривао и грејао, тако да се зими нисмо плашиле студени нити лети жеге; живеле смо овде као у рају, непрестано прослављајући Свету Тројицу». «Не желиш ли», – упита игуман, – «да поделиш трпезу са нама?» «Ако желиш да то учинимо», – одговори света отшелница, -«заповеди да најпре дође презвитер и одслужи службу Божију, како бисмо се причестиле светим тајнама Христовим. Јер од момента како смо оставиле Цариград нисмо се удостојиле Светог Причешћа». Игуман јој испуни жељу, и презвитер који је у међувремену дошао одслужи службу Божију и причести свете отшелнице. У исти дан прва од њих, бивша госпођа, промени светом после усрдне молитве. Сутрадан за њоме пође и једна слушкиња њена, а трећег дана и трећа мирно отпочину у Господу.

Mинеји за читање под 27. јануаром доносе сведочанство из Златоустове беседе о светим девојкама које су живеле у Антиохији, које је присутно и у делу «Преглед житија подвижница Источне Цркве» архиепископа черњиговског Филарета.

«Девојке», пише Златоуст, «које још нису биле узеле двадесету, и које су све време младости своје проводиле у одајама својим, неговане, навикле да спавају у меким и удобним креветима, да миришу на скупоцене мирисе и уживају у пробраним посластицама, нежне по природи, и још нежније због толике пажње која им је указивана; девојке које током дана нису знале ни за какву другу активност осим за украшавање спољашњости своје и чије је највеће старање било о златном накиту, које ништа нису радиле чак ни ради себе самих, него су се у свему ослањале на мноштво слушкиња својих, девојке чије су хаљине биле нежније од тела њихових, чије су покривке биле лепршаве и меке, од којих се ширио миомир ружиног уља и сличних најфинијих мириса – те су девојке, ражегавши се огњем Христовим, одбациле сву ту раскош и сјај, заборавивши на своју нежност, на младост своју; растале су се од свих задовољстава и попут храбрих војника ступиле на поприште подвига. Говорим нешто што вам сигурно звучи невероватно, али знајте да је уистину било тако. Имао сам прилике да чујем да су те нежне девојке узрасле до такве строгости у животу да су на нага тела навлачиле најгрубље власенице, ходале босе и спавале на скромним сламарицама. Трпезу постављају само увече, и не једу ни зеленог поврћа, ни хлеба, већ само боб, пасуљ, уље и смокве. Непрестано се баве предењем вуне и рукодељима тежим од оних којима су се бавиле некадашње слушкиње њихове. Узеле су на себе и напор да се старају о болесницима, да им носе одар, да им перу ноге… Многе од њих баве се и готовљењем хране. Толику силу има огањ Христов!» (Беседа 13. на Посланицу Ефесцима, Дела, том 11, Петроград 1858, стр. 222-223).

  1. фебруара Света Црква слави спомен преподобне Мастридије (†580), која је такође прославила Господа у отшелничком подвигу. Подробно сведочанство о њој сачувано је у «Цветнику», одакле је пренето и у Пролог. Ево тога сведочанства: „Један од пустињских стараца, монах по имену Јован, испричао је следећи случај из живота. У Јерусалиму живљаше једна девојка узвишеног, целомудреног и светог живота, чије име беше Мастридија. Ђаво, завидећи њеној благочестивости, нашапну једном младићу мисао да је саблазни на грех. Мастридија сазнаде за то и, да би одвратила младића од греха и сачувала своју девственост, поступи на следећи начин: накупи у котарицу зрневља и удаљи се у пустињу. Тиме она одагна од младића његову злу помисао која га је наводила на грех и умири срце његово. Прошло је много година. По посебном Промислу Божијем једном приликом ју је у Јорданској пустињи срео неки благочестиви монах и рекао јој: «Мати, шта радиш у овој пустињи?» Мастридија, желећи да утаји свој живот од тог монаха, рече: «Изгубила сам се, оче, па те молим, покажи ми пут». Монах, испуњен Духом Светим, одговори: «Не, ниси се ти изгубила, и не тражиш пут, него си ђавола победила. Кажи ми по правди и истини зашто си дошла у ову пустињу?» Мастридија одговори: «Опрости ми, оче, ево, све ћу ти открити. Један младић имао је грешне мисли у вези са мном па сам, желећи да га спасем од погибли и жалећи га, дошла овамо како бих до краја одагнала од њега гнев, у чему ми је Господ и помогао». «А колико година», – упита старац, – «живиш овде»? Мастридија одговори: «Седамнаест». «Чиме си се хранила?» «Ево, храним се зрневљем из ове корпе, и то ми је сасвим довољно. Казаћу ти, оче, још нешто: све време док сам била овде нисам видела лице људско, а Господ ме је покривао благодаћу Својом». Исприповедавши то, монах прослави Бога због тога што га је удостојио да упозна девојку тако великог и светог живота“. Да би спасла младића од греха и сачувала своју девственост у најлепшим годинама, млада девојка, као што смо видели, удаљила се у пустињу, живела у њој седамнаест година окружена дивљим зверима, хранила се само зрневљем и није видела лица људског.

(крај другог дела)

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име