Ове године навршава се 180 година од оснивања Друштва српеке словесности, претече Српске академије наука и уметности. Друштво је деловало од 1841. до 1864, када га је наследило Српско учено друштво (1864-1892), потом се оснива Српска краљевска академија (1892-1947), која 1947. мења назив у Српску академију наука, а од 1960. ова најугледнија научна институција назива се Српска академија наука и уметности. Друштво српске словесности утемељило је неке важне послове у српској филологији, пре свега у лексикологији и лексикографији.
Колико су филолошка питања била важна у раду Друштва српске словесности, очигледно је из Предговора прве књиге Гласника Друштва, објављеног 1847. године. У првој тачки Предмета (програма) за Гласник Друштва српске словесности стоји Ображавање српског језика. Предлаже се да оно буде I) теоријско и II) практично. Под теоријским ображавањем очекује се објављивање језикословних расправа и језикословних критика а) у струци лексикалној и б) у струци граматикалној.
И Устав Друштва ставља српски језик у фокус интересовања. У првој тачки стоји да „поглавита цељ овога Друштва јест ображавање српскога језика и распрострањавање наука на српском језику”. Српски језик (и то нарочито лексичка питања) у средишту интересовања Друштва може се објаснити духом времена, али и културним потребама српског народа половином XIX века. Под духом времена подразумевамо чињеницу да је оснивање европских академија модерног типа било обележено оријентацијом на народне језике и књижевности. „Академије су основане 1825. године у Мађарској, 1866. године у Хрватској и у Румунији, 1869. године у Бугарској. У свим таквим установама велики описни речници властитих језика налазили су се међу првим подухватима”, писала је академик Ирена Грицкат. Бављење лексичким питањима било је изазвано и чињеницом да су у српском језику тога времена недостајали називи за апстрактну лексику, а посебно термини, и то пре свега за оне науке које су се предавале у Српском лицеуму. Због тога је један од првих послова Друштва био покушај стварања терминологије. Део резултата овог пројекта под насловом Називословне речи објављен је у првој књизи Гласника, године 1847. Од важнијих пројеката који се односе на лексичка питања издвојили бисмо још и Прилог к српској наречници А. Николића, који представља збирку речи за појаве које су имале различите називе у Војводини и Србији, О српским речма пределним, збирка речи из Вршца, које је прикупио и објавио Јован Стерија Поповић, Покушеније смислосродног (синонимног) речника Јована С. Поповића, Речи српскославенске у влашком језику познате Јована С. Поповића. Сви ови прилози објављени су у првој књизи Гласника и сви су, по нашој оцени неправедно, доживели доста критика, иако представљају зачетке српских дијалекатских и синонимских речника. Извесне похвале побрала је само Стеријина збирка словенских речи у румунском језику. О погледима на правце развоја лексике српског језика сазнајемо из неколико програмских текстова, а то су Стеријин текст Разлози о називословним речма, као и два текста Јована Стејића: Језикословне примедбе на Предговор Г. Вука Стефановића Караџића к преводу Новог завета (1849) и Предлог за српски речник и српску граматику (1853). У овим важним текстовима представљена је лексичка политика српске интелектуалне елите половином XIX века. Велики значај ових текстова видимо већ и у самој чињеници што је Друштво размишљало о томе како треба попуњавати лексички фонд српског језика и у ком правцу он треба да се развија. Данас таквог плана нема, као ни језичке политике у погледу лексике. Путеви развоја лексике препуштени су стихији.
Стварање научне терминологије. Резултати рада на посрбљавању страних термина објављивани су у Подунавци, а део тог материјала објављен је и у првој књизи Гласника, стр. 1–9, под називом Називословне речи израђене Дружеством српске словесности. Циљ је био да се одређени број страних речи (И. Грицкат пише да их је било 513) преведе на српски народни језик. Аутори објашњавају да су део речи преузели из „старословенског”, део из језика писаца, за неке су еквиваленте пронашли у руском или у црквенословенском па их посрбили, а један део су начинили сами. Иза списка термина налази се текст Јована Ст. Поповића Разлози о називословним речма. Списак предложених лексема, Стеријина размишљања изнесена након тог списка, као и идеје Вука Караџића и Јована Стејића о којима ће касније бити речи, отварају прво проблемско питање на које ће бити фокусирано ово истраживање, а то је – имају ли право одабрани говорници једног језика да предлажу и граде нове речи и, ако је одговор потврдан, ко су појединци који имају то право и како се оно стиче. Ово питање било је актуелно у XIX веку, али и данас има смисла полемисати о њему у вези са савременим српским језиком.
Стерија скромно каже да „дружество и није хотело поступати у томе самовољно и диктаторски, него је обнародовало своје послове у новинама, позвавши и Членови који нису участвовали, и сваког уобште Србина, да о томе своје прометбе и мненија саопште и да се оно што је недостаточно и несвојствено исправи и побољша”. Стеријина демократичност огледа се и у вези са оценом предложених лексема: „Из ове припреме види се да су неке речи посрбљене добро, неке усиљено, а неке и несходно”.
Обратимо пажњу на предложене речи. Поделили смо их у две групе. У првој су оне које и данас користимо као речи сасвим уклопљене у лексички систем српског језика. На пример: сујеверје, будалаштина, разрешење, пријем, прираштај, тековина, равномерно, помоћник, опрема, приручник, потпора, опомена, браколомац, правобранитељ, двозначно, процена, нападач, окретност, покретање, покретач, рођаци, доводити, довод, преиначити, изменити, двосмислено, наизменце, опроштај, принадлежност, одобрење, закуп, доказ, грб, наводно, помоћ, прибежиште, сведочанство, привлачење, одбијање, својство, обзнанити, дедовина, лопта, додир, рачун, уговор, осуда, злочинац, кривица, старатељство, пристојност, суштина итд.
У другу групу уврстили смо лексеме за које се у савременом српском језику и даље користи страна реч, а за коју су чланови Друштва понудили преводни еквивалент. На пример: условка, затворителна (клаузула), поднебље (клима), повера (кредит), гласослог (акорд), гласоудар (акценат), делопис (акта), равновредно (еквивалентно), јар, порив, душевни потрес, крет (афект), самртна борба (агонија), изудница (анатомија), човекословије (антропологија), очовечавање (антропоморфизам), предпријем (антиципација), противочувствије (антипатија), противостав (антитеза), безчувствије (апатија), лековница, лекарница (апотека), умоизворно (априори), чувствоизворно (апостериори), древностница (археологија), воздухокруженије (атмосфера), неделимак (атом), покушај злочинства (атентат), слушалиште (аудиторијум), скаскопев (балада), притега (баласт), вештоплес (балет), новчара (банка), вештозбор (дипломатија), мудрословије (филозофија), редостав (систем), летоброј (ера, епоха) итд.
Ако се узме у обзир ситуација у којој је био лексички систем српског језика половином XIX века, можемо само недвосмислено и свесрдно, без остатка, подржати напоре Друштва на овом пољу. Основица српског језика била је народна, заснована на појмовном, а он, опет, на културолошком, искуственом систему ратара и сточара. Било је неопходно одговорити на потребе живота у просвећеном свету и сасвим је очекивано да најмудрије главе српског народа учествују у обликовању лексичког света српског језика. Била је потребна лексика „за тања чувства, за више мисли”. За огромну похвалу је свест тадашњих интелектуалаца да треба тиме да се баве, јер утицаји на лексику представљају и утицаје на свест српског народа, на појмовно рашчлањавање, на развој апстрактног мишљења, на образовање. Посебно је задивљујуће то што су чланови Друштва били у потпуности свесни ове мисије и што нас не доводе у позицију да данас учитавамо размере значаја ових делатности у њихове магловите представе о задацима Друштва. Јован Ст. Поповић каже: „Шта су изгубили Грци што нису поњатија кројили то туђим језицима и речма и не би ли ми утолико јошт сретнији били што би и прост човек могао лакше докучити понјатије означено материњим језиком, макар мало и оскудно”. Суштина и величина србизирања страних термина била је управо у томе да прост човек лакше докучи поњатија. Имало је то, дакле, образовни смисао, а не пуристички (као у неким развијенијим средњоевропским земљама) или неки други.
Како то често бива, напор Друштва да обогати српску терминологију наишао је на отпор, малодушност или на равнодушност средине. Предлог лексема дат је на увид свима, а одговора готово да није било. Стерија о овој неправди пише: „Али обично нечувствије које влада код нас у делима народним није учинило ни овде изузетка; јер од толико учени Србаља само се један господин Петар Матић на позив овај Дружества одзове и покаже саучаствије, па и он правећи примечанија не у послу називословни речиј, него о послу; старао се сиреч доказати, да Дружество, радећи овако, промаша цељ своју и да би боље учинило одступити од тако названог ковања технични речиј и чим другим занимати се”.
У многим изворима стоји да је и Вук Караџић, као члан Друштва, „хитно” стигао у Београд у мају 1845. године и успротивио се идеји да се једна научна институција бави терминолошким питањима. Са много ниподаштавања говорио је о другим члановима Друштва. Тврдио је да српски књижевници „нити знају свога језика, нити хоће да га уче, него га по своме кривом знању кваре и грде, нити знају којих речи има у нашем језику, којих ли нема”. Исмевао је њихово образовање стечено у иностранству: „Сви се они туже да у језику нема речи за њихове мисли, али они нити знају речи нити мисле српски већ немачки или латински. Кривица би се ова могла тијем оправдати, што су они провели младост учећи науке на овијем туђијем језицима, али се ласно не може оправдати, кад ко незнање своје неће да призна него мисли и на силу друге људе хоће да увјери да зна оно што не зна”. Вуку се придружио и Ђуро Даничић године 1845. Са сличним ниподаштавањем и уз много ироније, писао је о овом подухвату. Овакав став В. Караџића, Ђ. Даничића, па и П. Матића, утицао је, нажалост, на став Друштва да прекине са започетим послом.
У одбрану чланова Друштва нагласићемо да многи од њих нису били лингвисти и да у то време није постојао Рјечник ЈАЗУ, као ни други приручници и обимни речници народног језика да би се они могли обавестити о томе које речи се већ користе у неком дијалекту српског језика. Они јесу били непотпуно обавештени о језичком благу, али у то време нису ни имали начина да се у потпуности обавесте о њему. Осим тога, чињеница да су сковали лексику која је већ постојала сведочи о квалитету њиховог рада, јер су очигледно поседовали добар језички осећај. Народне речи тако су добиле још једну потврду и шансу да се рашире по целој територији српског језика. Ипак, много је и оних лексема за које И. Грицкат каже да нису биле потврђене до тада: прибор, преврат, навод, притега, попис, позив, принуда, пријем, опрема, сукоб, доказ, допуна, додир итд. Приметићемо да се све оне и данас користе, што можда јесте заслуга Друштва. У вези с овим речима, И. Грицкат закључује: „Треба приметити да све лексикотворне идеје Друштва нису биле у толикој мери погрешне, колико му је то наша филолошка наука приписивала”.
Закључујемо да је повика на предложену лексику била неправедна, увреде на рачун чланова Друштва неприличне, а њихова иницијатива вредна пажње и дубоког поштовања.
Питање „ковања” нових речи актуелно је и данас и зато је пропали покушај стварања српске научне терминологије актуелан и у савременој лексикологији српског језика. Наиме, сто тридесет година након Вуковог оштрог иступа против права научне институције као што је ДСС да твори нове речи, године 1970. Митар Пешикан исти апел упућује писцима тога времена: „Има значајан број писаца који улажу доста напора да обогате свој језик, да га попуне новим, свежим речима – али је питање колико се то срећно ради. Наиме, стиче се утисак да неки такви писци полазе од минималног стандардног фонда, а онда сваки за себе – тако рећи из почетка – изналази и кује нове речи. Несумњиво је да би богаћење изражајног фонда било успешније, а оригиналност и свежина стила и језика не мања ако би писац обилније захватао у постојећу лексичку ризницу.” Примедба М. Пешикана била је примерена за другу половину XX века, јер је у то време било објављено више литературе него у време када је Друштво српске словесности стварало нову лексику.
Иако је временом слабио негативан став српских лингвиста према лексикотворним идејама Друштва, до данас преовлађује неповољан однос према овој иницијативи. Данас када англицизми узурпирају све већи део нашег лексичког простора треба се запитати да ли је заиста толико штетно посрбљавати стране речи. Колико је нама познато, на недвосмислену подршку иницијативе Друштва наишле су само код једног великог српског лингвисте. Била је то академик Милка Ивић: „Радило се, једном речју, о људима који су, приступајући решавању језичког проблема, имали првенствено пред очима интелектуалца, тј. управо оног представника српског народа коме, по природи ствари, припада улога покретача главних развојних токова културе и науке. Заиста, и том представнику ондашњег српства требало је обезбедити одговарајућу лексику, јер […] Вук је Српски Рјечник замислио као језички портрет српског народа, додуше не целог; у обзир је узет само његов основни, рурални део.” М. Ивић с правом скреће пажњу на чињеницу да је након Вукове реформе, која је утемељила лексику српског језика, коначно требало кренути унапред у „епоху интелектуализације српског језика”. Рурални део српског становништва то није могао да изведе. Време је било да интелектуалци стану на кормило културног живота и ту чињеницу треба имати у виду – Вук је урадио највише што се могло у условима у којима је делао. Требало је допустити и Друштву да у новим условима уради оно што је наумило, јер су њихови науми, поновимо још једном, били одраз потреба српског језика, али и одраз духа времена, тј. дешавања у Европи тога времена.
