Алимпије Васиљевић (1831-1911) припада кругу наших најистакнутијих интелектуалаца и политичара друге половине 19.века. Своје високошколско образовање стекао је у Кијеву на Духовној академији где се школовао као државни стипендиста од 1850. до 1857. године. По повратку у Србију радио је у гнмназији и Богословији, а затим је изабран за професора филозофије и логике на Великој школи. Краћи период био је ректор Велике школе. Дужност министра просвете и црквених дела обављао је са прекидима око 4 године. У два мандата био је дипломатски представник српске Владе при руском двору у Петрограду. Као бескрајно одани русофил уживао је велико поверење царског двора, а као велики патриота био је најбољи представник своје земље у Русији. Био је члан Друштва српске словесности, затим Српског ученог друштва, а када је основана Српска краљевска академија, изабран је за почасног члана. Поред научних радова писао је уџбенике, чланке, расправе, књижевне критике и полемике.
Алимпије Васиљевић је био свестрано образован и својим научним и уџбеничким радовима дао је велики допринос у више научних области. Написао је значајне радове из области филозофије и логике: Кратки преглед Хегелове философије, Погледи на историјат развитка логике, 0 погичким заблудалш или лривидним доказима, Логика удешена за школску употребу у три дела. Оцењујући Васиљевићев допринос овим научним областима филозоф Михаило Поповић наводи да је он дао први и једини приказ целокупне Хегелове филозофије код Срба у 19. веку, док уџбеник логике представља по научној вредности највећи домет који је постигнут у изучавању логике у Србији 19. века. Васиљевић је својим радовима дао значајан допринос развоју психологије и педагогије код нас. Наводимо само неке радове из ових области: Историја народног образовања код Срба, Физиолошко-лсихолошки основи педагогике, 0 народном васлитању, Психологија као наука удешена за школску употребу. Овај последњи рад представља у ствари први уџбеник психологије код нас. Из области историје својим преводима учинио је доступним радове познатог руског историчара Нила Попова. Заједно са Пантом Срећковићем превео је два његова рада: Србија и Русија и Србија после Париског мира.
Алимпије Васиљевић није у наше време толико познат као неки његови савременици, напр. Јанко Шафарик, Стојан Бошковић, Коста Главинић, Милан Јовановић-Батут и други. За разлику од њих он нема своју улицу у данашњем Београду. Ипак, стваралаштво Алимпија Васиљевића проучавано је и још увек се проучава у најмање три научне области: филозофији, историји и лингвистици, односно лингвистичкој русистици. Најобимније дело посвећено Алимпију Васиљевићу свакако је монографија филозофа Михаила Поповића под називом Философски и научни рад Алимпија Васиљввића (1972) које садржи и библиографију Васиљевићевих радова. Академик Радош Љушић приредио је Васиљевићеве мемоаре Моје успомене. У монографији Руски језик у Србији. Уџбеници до 1941.године (2000) филолога Даре Дамљановић анализира се Васиљевићев допринос лингвистичкој русистици или прецизније методици наставе руског језика.
Руски језик као наставни предмет, да подсетимо, уведен је у школски систем Србије 1849. године када је тај предмет уврштен у наставни план београдске Богословије која је више деценија образовала и учитељски кадар (прва учитељска школа у Србији отворена је 1871. године). Крајем августа 1849. у Богословију су стигла из Русије два млада професора, Василије Вердиш и Димитрије Рудински. Управо тада Алимпије Васиљевић уписао се у Богословију. Одмах је изабран у групу од пет ученика које Свети Синод шаље у Русију на даље школовање. Ту групу ученика Димитрије Рудински припремао је за наставак школовања у Русији. Много касније готово пред крај живота у сећањима на прве дане школовања у Кијевској духовној академији он пише: «На Факултету богословском студенти су писали проповеди, и која је била најбоља ту је писац говорио у академијској цркви. Једна моја проповед на Св. Арханђела била је лепо оцењена и заповеђено ми је да је говорим у цркви. У нашу цркву долазило је доста отменог света због лепог певања, а тада је још више дошло, кад се чуло да ће проповедник бити Србин. Проповед су хвалили, али су и то примећивали, како се одмах по изговору видело да проповедник није Рус». Изазива дивљење ентузијазам, преданост, упорност, увереност, залагање које су наши интелектуалци школовани у Русији испољили на ширењу руског језика, науке, књижевности и руске културе уопште код нас. Истакнуто место међу њима припада Алимпију Васиљевићу, било да имамо у виду његов наставнички рад, преводилачки рад, писање уџбеника за наставу руског језика, активности везане за увођење и ширење руског језика у српским школама. Васиљевић је сматрао да руски језик има изузетан значај за образовање наше омладине, пре свега због тога што знање овога језика пружа широке могућности за коришћење научне и стручне литературе као и дела лепе књижевности насталих на руском језику, али исто тако најзначајнија дела настала на било ком европском језику преко руског језика као посредника постају доступна. У прилог руском језику иде и чињеница да је Србима овај словенски језик лакши за усвајање и брже се може постићи ниво знања потребан за разумевање текста. Ова чињеница, према Васиљевићу ставља руски језик у бољу позицији у односу на несловенске језике који се дуго изучавају а постигнути резултати су врло скромни. Стога Васиљевић предлаже министру просвете и Академијском савету Велике школе да се руски језик уведе у ову тада највишу образовну установу. На седници од 13. новембра 1862. године Савет је донео одлуку о отпочињању учења руског језика на Универзитету.
Курс руског језика на Великој школи Алимпије Васиљевић одржао је у летњем семестру 1863. године. Колико је интересовање међу студентима изазвао руски језик потврђује и податак да се на курс предавања пријавило 30 студената. Овај број пријављених добија на значају ако се има у виду да је у сва три одељења Велике школе у то време студирало нешто више од 70 студената.
Алимпије Васиљевић је био министар просвете и црквених дела у периоду од 1875. до 1880. године са мањим и дужим прекидима у мандату. Важно је напоменути да је то био период источне кризе, српско-турског и руско-турског рата, када је просветна делатност готово замрла. Ипак, чим је утихнуло оружје и почеле да раде школе, већ у првој реформи у наставне планове и програме уврштен је руски језик. Средином седамдесетих година 19. века, управо у време док је министар просвете био Алимпије Васиљевић, руски језик који се до тада изучавао само у Богословији, уводи се у све средње школе осим у гимназије: учитељске школе, школе за образовање девојака, војну академију, Богословско-учитељску школу у Призрену. Најзначајнији догађај у том смислу био је отварање Катедре за руски језик и литературу на Великој школи.
У октобру 1878. године као министар просвете Васиљевић борави у поверљивој мисији у Москви и Петрограду. Мисија се односила на проблеме од значаја за српску државу, али Алимпије Васиљевић није пропустио прилику да затражи свестрану помоћ, пре свега уџбенике, научну и стручну литературу за потребе наших ученика и студената. У извештају који је о свом боравку у Русији поднео кнезу Милану, Васиљевић пише: «У разговору обећала су оба министра, и војни и просветни, да ће примати српске питомце о државном трошку и војне и цивилне и то по 20 годишње, да ће бесплатно слати све књиге које нам требају за школу, да ће давати и новчану помоћ за плаћање оних што предају руски језик». Већ наредне године Словенско добротворно друштво из Петрограда поклања библиотеци Велике школе 378 књига из свих области: лингвистике, историје и теорије књижевности, нсторнје (опште, светске, руске), логике, филозофије, грађанског права, статистике; поезија и проза руских писаца и песника и најпознатија дела светске књижевности.

 

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име