Драга браћо и сестре, ево нас овде окупљених око престола Божијег који је сишао с
небеса на земљу и утемељио се на свим континентима, у свим земљама, у свим храмовима где се слави велико име Господње, име Пресвете Тројице, Оца и Сина и Светога Духа, и где се клањамо Јединородном Сину Очевом, Речи његовој, Логосу његовом, који је ради нас људи и ради нашега спасења сишао с небеса и оваплотио се од Духа Светога и Марије Дјеве и постао човек, родивши се као Богомладенац Исус, а потом био признат и препознат и исповеђен прво од апостолске заједнице, а потом од целога света као Христос, Помазаник Божији, Месија Божији.
Окупили смо се овде не само око одблеска његовог престола, слике и представе,
него око реалног присуства престола Божијега на земљи, пред којим се клањамо и на
којем служимо ову свету службу и приносимо бескрвну жртву. Дошли смо да чујемо Речи Божије и да се њима нахранимо, да утолимо своју унутрашњу глад, која није само глад за земаљским и пролазним него је глад за вечним и непролазним, глад за оним што одозго силази и храни наше биће на суштински и дубок начин. Дошли смо данас да чујемо неку поуку Господњу, а чули смо величанствено откровење, велику истину која је поцепала свет на два дела као мачем и запалила границу између та два дела као огњем. Истину о томе да нико не може да приступи Оцу ако му не приђе кроз Сина и да нико не зна ко је Син, осим Оца, нити ко је Отац, осим Сина.
И каже: „Ако Син хоће коме открити.“ Данас ћемо то протумачити како бисте
доживели, осетили, разумели и понели у својим душама и срцима ту велику истину са
собом. Каже Господ: „Многи су пророци и цареви желели да виде то што апостоли виде и то што ми данас видимо, па нису видели, и желели су да чују, па нису чули.“ Шта су
желели да виде и да чују ти пророци и цареви, безбројне људске генерације? Хтели су да виде ко је Бог и да чују како се он зове. Господ ту каже да је крај недоумицама, да више нема места покушају људи да схвате, сазнају, да докуче како се зове Бог и ко је Бог, да добаце умом, и срцем, и жртвама, и молитвама, и аскезом до тога. Дакле, крај је свим људским религијама, сем хришћанству, које није религија, јер суштина сваке религије јесте у томе да човек покушава да сазна ко је Бог. Човек користи све могуће и немогуће методе: молитву, пост, неспавање, аскезу, домишљање, читање, истраживање. Неки су ишли обрнутим путем, као разне оргијастичке секте, које путем греха желе да приђу Богу; покушаји су безбројни, а резултати исти. Резултати су такви да глина не може појмити грнчара, овај метални предмет не може да схвати онога који га је створио. Иако толико има од овог металног предмета до нас, а ту су векови и милијарде километара непојмљиве и друге стварности, ипак је то много мање него што има од човека до Бога, јер човек не може да обухвати истину Божију.
А онда каже: „Долази ово време за којим су сви чезнули, а то је време када ће се
открити истина да је Бог Отац, и да има Јединороднога Сина, и да има Духа Светога.“
Истина да је Бог Пресвета Тројица и истина да се друго лице Пресвете Тројице родило као човек овде, међу нама, и не само што се он родио него је и основао Цркву своју, која је његово тело, а он је њена глава. И само они који припадају Цркви, који су крштени у њој, знају истину и тајну о томе ко је Бог – да је Бог Отац и Христов и свих нас и да можемо да приђемо Богу Оцу само кроз Цркву. Црква је онај свештени пролаз кроз који прилазимо њему. Нису случајно некадашње крстионице већином биле правоугаоног облика, што представља гроб и врата. Онај који прође кроз воду крштења пролази кроз врата и улази у стварност новога живота, у стварност у којој га Бог зове његовим именом, а он зове Бога Божијим именом.
Зато је велико данашње Јеванђеље, у којем Христос каже: „Све је мени предао Отац
мој.“ То значи да сви благослови Божији, сва сила Божија, сва љубав Божија, сва истина Божија, сва правда Божија, сви лекови Божији, сви путеви Божији, сва мудрост Божија, да све то почива, и обитава, и јесте у Цркви. То што је он предао у руке свога Сина Јединороднога у ствари је предао у руке Цркве. Христос – да подсетим и да поново поучим како бисмо запамтили – након Вазнесења и празника Педесетнице, иако реално седи с десне стране Бога и Оца, није само тамо, већ је и овде, с нама, на чудесан и велики начин – као Црква његова. Сви ми који смо у Цркви у њему смо и све што је даровао Отац Сину кроз руке синовљеве долази до нас и ми баштинимо све велике Божије дарове и учествујемо у њима. Стога, браћо и сестре, немојте никада поверовати у површну идеју овога времена која говори да су све религије различити изрази истоветне стварности, да постоји један Бог кога можемо звати различитим именима. То је бесмислица. Толеранција између људи, међусобно разумевање и поштовање свачијег права да изабере своју веру апсолутно су нормални и добродошли и ми негујемо ту врсту поштовања према слободи сваког људског бића. Али да кажемо и да поверујемо како су верски системи подједнако вредни и исправни – то не можемо, то се противи Јеванђељу, то се противи истини и правди Божијој. Бог нема много имена. Бог има једно име, велико име Оца и Сина и Светога Духа. То је име правде, то је име истине, то је име светости, то је име спасења. То име јавио је Бог. Сва остала имена створили су људи. Амин.
