На првом месту морамо разликовати интелигенцију која припада Цркви која верује и живи на начин и у складу са оним што Црква сведочи и објављује свету и ону која то не чини, која није део цркве. Интелигенција у цркви може припадати и припада реду клирика и лаика. Од чега зависи њено непосредно место и улога у црквеној стварности. Када кажем лаика, то је теолошки технички термин и он обухвата све хришћане који нису у свештеном чину. Лаици су они који припадају Лаосу – народу Божијем а нису они који су аматери и неупућени.

Историјски гледано, питање односа интелигенције и Цркве је исти онај, много пута поновљен проблем сучељавања вере и знања. Не треба доказивати да је од самог почетка организованог црквеног живота постојала једна духовна оријентација у њеном крилу, која није са претераним симпатијама гледала на  такозвано спољашње образовање. Тај тип односа је на жалост преживео  до данашњих дана. Истовремено изван сваке сумње је и континуирана добродошлица којом је црква дочекала и дочекивала интелигенцију сваке епохе, у мери у којем она у свом суштинском опредељењу била комплементарна хришћанском учењу.

Читава плејада високо образованих свештеника и лаика, свих оних који су вековима изражавали веру цркве довољно говори у прилог тези да је интелигенција далеко више прихватана него потискивана у животу цркве. То у сваком случају није увек бивало без трзавица и проблема. Хришћанска интелигенција у нашој Српској Православној Цркви заузима своје органско место заједно са осталим члановима  народа Божијег – Лаоса. Треба рећи да се та иста лаичка интелигенција понегде сусреће и конфронтира са једном врстом клерикализма, који је иако у потпуности стран православном духу и богословљу, успео да продре у свест и праксу неких наших савременика.

Клерикализам по дефиницији преставља специфичну институционалну болест. И као што свака институција, сваки покрет свака групација има своје карактеристичне организационе и функционалне болести тако их и црква на том плану може имати и на жалост има. Али она не стоји нема и незаинтересована пред овим феноменом који изнутра нагриза њено биће. Срећом, критичка реч настала из ње саме, реч теологије проистекла из аутентичног духовног искуства којим се храни њено богословље. Цркву непрекидно упозорава и позива на преображај и обнову, истинског начина постојања и функционисања које не треба тражити тамо у некој идеализованој прошлости него и у будућој истине света и човека. Истини коју црква сада и овде сведочи и живи.

Не доводећи у питаће јерархијско структуирање и конституисање цркве, овде се поставља питање поновног отварања простора унутар ње саме, у самом једру њенога живота за активно служе харизме лаика свих врста па и оних који припадају групи интелигенције. Тиме се не уводе нездраве новине у богословље и постојање цркве, нити се чине изнуђени уступци и стратегијске концесије реду лаика. Напротив, на тај начин активним учествовањем лаика свих профила па интелигенције. На првом месту у богослужбеном животу цркве, њеном просветном и хуманитарном раду кроз прихватање и потврђивање одлука јерархије кроз службу рецепције, и на многе друге начине црква потврђује дијалошку структуираност и узајамну зависност свих њених чланова као суштинску претпоставку свог правилног функционисања.

Тако је код озбиљних нехришћанских аналитичара присутна свест о различитости етоса и праксе. Код великих хришћанских цркава, а још више код мноштва малих и новостворених заједница, те самим тим и свест о несводивости тих феномена на заједнички именитељ безопасности и да се озбиљно не заглибе у плитке и мутне воде поједностављења и вулгарног уопштавања. Истовремено поједини теолози све учесталије указују на одређена ограничења конфесионалне теологије, и позивају на стварање новог односа. како према сопственом предању тако и према духовним и богословским наслеђима других цркава.

У свему томе једно је сигурно. Сам појам цркве богат и вишезначан обавезује нас на пажљиву употребу и прецизно промишљање.

 

Портојереј-ставрофор проф. др Владимир Вукашиновић

 

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име