Извор православне озбиљности је у најдубљој свести да сваки наш чин, став или дело има последице на наше вечно постојање, у једном гледању на живот са сотириолошке перспективе. То је оно што је обезбожени свет западног хришћанства изгубио, изгубивши однос са живим и личним Богом. У таквом разговору ваља поступати обазриво, духовничко-лекарски, а не притворно додворавачки, или пак грубо и са подцењивањем.

Проф. др Владимир Вукашиновић: Тајна безакоња (1. део)

Али, то пре свега значи да ствари треба говорити онаквим какве јесу, уз најдубљу свест да извор њихов не лежи у нашој (= православној) светости и достојности него у дару Великог Бога и у тајни избрања, што ће одмах нашој речи дати неопходну дозу скромности која ће бити мелем на рану које оне, саме по себи отварају. Шта ваља говорити, и шта треба сведочити? Овде се могу поновити речи о. Георгија Флоровског, и самог веома искусног у екуменским састанцима и расправама (и што је важно — веома поштованог од свих страна учесница дијалога): „Као члан и свештеник Православне Цркве верујем да Црква у којој сам крштен и одрастао јесте сама истинита Црква, т ј. истинска Црква и једина истинска Црква… Стога је за мене, питање уједињења свих хришћана, питање свеопштег обрећења у Православље. Ја немам никакве конфесионалне лојалносги; моја оданост припад аискључиво ЈЕДИНОЈ СВЕТОЈ“ („Наслеђе ране цркве“, зборник теолошких есеја у час осамдесетогодишњег рођендана о. Георгија Флоровског, Рим 1973. г, 433).

Неке проблеме које овакав став може да, на први поглед, призове решава о. Сергије Булгаков, пишући о истоме: „Ово није дух прозелитизмаили империјализма. То је сама унутарња логика ствари, јер је истина једна, и не може се мерити полуистинама. Нити је то знак гордости, јер је чуварство истине поверено примаоцу не по заслугама (његовим) него по избрању, а историја изабраног народа (Израила) као и историја Православља показују нам да чувари истине често могу бити на веома ниском степену достојности свога позива. Али, истина је напроменива и неумолива и не подноси компромисе“ („Православна Црква“, СВСП, Њујорк, 1988, 187). (Наравно, ово се може схватити једино и само када се пође од одговарајуће еклесиолошке концепције и претпоставке по којој раздељена црква уопште НЕ ПОСТОЈИ, а Црквено јединство континуирано траје и бива од момента установљења Цркве па до данас, али о свему томе детаљније и опширније у једној другој студији на исту тему).

Но, постоји ту још нешто око чега би се ваљало замислити, поред ове мисионарске улоге коју ми православни имамо у екуменском покрету. Зашто и због чега наше време развија толику жудњу за јединством, за превазилажењем разлика и подела, такву спремност да се превиђају разне па и најкрупније учењске препреке?

Како то да једно од сигурно најнехуманијих и најотуђенијих времена за основне идеале на верском плану постави љубав и јединство? Одговор се сигурно не налази у психологистичкој констатацији да је ту реч о феномену повратне реакције. Пре ће бити да је ту реч о једном већ опробаном демонском рецепту подметања кукавичјих јаја. Експеримент који сада хвала Богу пролази састојао се у томе да се православним народима (углавном Словенима) импутира бацил комунизма, који је своју отровну садржину облепио медним папирима братства, правде, слоге, једнакости, поштења, жртве, подвига, заједнице… Пошто су православни народи у самом свом бићу врлински (= богоискатељни, пошту су крштени) они су овим врлинама и похрлили и тако пострадали.

Зато је овде потребна велика богословска и духовничка (која је једна иста) трезвеност и дар разликовања духова (I Јн. 4,1). Не каже залуд Свети Кипријан Картагински: „Не треба се искључиво бојати прогонства. Исто вреди и за оно што отвореним јуришом наваљује на Божије слуге да их уништи и обори. Лакше се брани у оном случају када је опасност очигледна. Дух се унапред спреми на бој када је непријатељ на видику. Више се мора плашити и чувати непријатеља који се прикривено шуња и под изговором мира обара… прикривеним прилажењем с леђа“ („Јединство католичанске Цркве“, Сплит, Макарска, 1987,105). Погледајмо само какву то љубав заговарају вајни ревнитељи екуменизма. На први поглед увиђамо две карактеристике:

1 — спуштање са онтолошког на психолошки ниво
2 — одузимање димензије истине као секундарне
што све сведочи ништа друго до деперсонализацију (обезличење) саме љубави. Такав став и поступак називамо ЗАПАДНИМ ГРЕХОМ или ПИЛАТИЗАЦИЈОМ (по чувеном промашају Понтија Пилата, који Господа пита — „Шта је истина“ (Јн. 18, 38)), а под тим подразумевамо немоћ да се схвати да љубав (као и истина, правда, светост и сл.) нису неке апстрактне категорије, нису нешто што ваља домислити, изнедрити — него да су то конкретно постојећи односи — пошто оне уистину не постоје ван конкретне ипостаси. Не постоји нека апстрактна љубав која треба да нас покреће на искање заједништва. У ствари, ми смо сведоци да постоји тежња да се таква једна концепција љубави уведе у наш доживљај света и човека, али о томе правилно пише Теодор Лоренс: „Ни једно време није толико много говорило а тако мало чинило о љубави попут нашег. Љубав је постала религијом за оне који више не желе религију. Попут самог Сатане, она се са небеса сурвала у пакао. Бело је постало црно. Похота је прождрала љубав“ („Сатана, враџбине и секс“, Њујорк, 1974. г, 94).

Из овога јасно видимо да је корен и извор неразумевања љубави и изопачења њеног смисла и значења у свеопштој одпадији (апостасији) ОД (ПРАВЕ) ВЕРЕ. Исти пад доводи и од схизофреног одвајања истине од љубави — тако да се критеријум ИСТИНИТОСТИ једноставно избацује из екуменског дијалога, на њему се не инсистира а сва дотадашња многобројна расправљања и догматско учењски сукоби прекривају се непрозирним велом релативизма. Сав бесмисао таквог чина и става показује епископ Иринеј Буловић: „Љубав, истина и све остале божанске силе потребне нама људима за живот и побожност (ср. II Пет. 1, 3) воде порекло „одозго“ : свака од њих „с небеса приниче“ — од Бога Оца Светлости, кроз Светлост Сина Божијег у Светлости — Духу Светоме. Љубав, Истина и било која божанска несаздана обожујућа сила није „појам или идеја“ или теорија или схема, или разум, или наука или философија, него неразделиво деливи део пуноте Божанства који „телесно“ обитава у Личности Богочовека Христа (ср. Кол. 2,9). Будући да ИХ НЕМА ВАН БОГОЧОВЕЧАНСКЕ ПУ НОТЕ ЛИЧНОСТИ ХРИСГА, љубав и истина су Личност, Личност Христова. Као такве оне су једносуштне и неразделиве, и зато нема љубави без истине, нити има дијалога љубави без дијалога истине“ (Иринеј Буловић, „Теологија дијалога по Св. марку Ефеском“, Београд, 1975, 19). Тако да видимо да љубави и истине нема нити је може бити изван Личности Богочовека Христа* нити постоји неки други начин на који ми можемо у њима имати удела. Само у Цркви (која је корпоративна Личност и Богочовек продужен кроз векове) може бити реч о љубави и љубавном односу, те је зато једини
могући љубавни чин и акт, који ми можемо и смемо да чинимо на екуменском плану, улагање свих сила (молитвом, проповеђу, сведочењем) не би ли се како неко од неправославних обратио, покајао и крстио, те тиме стекао могућност и реалну шансу да и сам у тим нествореним и обожујућим стварностима учествује.

И пре но што кренемо даље, још само једно упозорење. Никада и ни по коју цену не треба сметати са ума да је Зло у свету врхунило не у ножу, не у маљу, не у гасној комори или крематоријуму — него у ПОЉУПЦУ (А Исус им рече: Јудо, зар целивом издајеш Сина Човечијег? (Ј1 к. 22,48), у суштинском изразу и конкретизацији љубави. Могуће је да нечастиви данас опет игра на исту карту. Таква извитоперена екуменска љубав има, пак, за свој циљ да све побожне људе приводи лажном јединству, да на основу најсиромашнијег минимума (не говоримо догматског, пошто ту одавно о никаквој догматици нема ни говора) заједничког у различитим веровањима (а то је вера у Бога, на најапстрактнијем нивоу) створи темељ на коме ће градити НОВУ СИНКРЕТИСТИЧКУ РЕЛИГИЈУ.

Као што видимо, претензије екумениста се не завршавају на рестаурацији „изгубљеног јединства цркава“ (сиц) него иду даље — до свеопштег уједињења религија. Трезвени зилот, о. Серафим Роуз пише: „Циљ екуменског покрета као што видимо није вештачко уједињење свих хришћана… што би било само прва етапа — него стварање „духовног јединства“ свих религија на земљи (али БЕЗ и ИЗВАН Христа)“ („Православље и религија будућности“, Теолошки погледи, 3-4, 1989, 212).

Ш та то значи — без и изван Христа? То значи да се све оно што је по Христу и за Христа прогласи за безумно, застарело, фанатичко, искључиво — да се створи свест о томе да сведочења Отаца и Исповедника једноставно више „нису у моди“ — чак шта више: да се сваки онај који хоће тако да верује и живи на најперфидније могуће начине гони— за сада подсмехом и игнорисањем, а сутра …Велики прозиратељ идеје екуменизма и творац генијалне теорије о ТРИ ПАДА (Адама, Јуде и Римског епископа) о. Јустин за ово пише: „Целокупна делатност антихриста и свих претеча његових у роду људском има један циљ: да све законе Божије, законе Христове прогласи за лоше, за опасне, за убиствене по људе, по род људски. Зато их треба одбацити и заменити другим законима, супротне садржине и супротног смисла“ (ДогматикаШ , Београд, 1984,767). Та тајна зла, која је тајна ЗА – МЕЊИВАЊА Христа и Христовог нечим и неким другим, стављања нечег и неког НА МЕСГО Христа и Христовог (што у јелинском предлог — АНТИ — и значи: насупрот, уместо, за) и јесте она „тајна безакоња“ (II Сол. 2,7) која по речима Апостоловим делује у свету. Сам је Господ рекао песимистички: „Али Син Човечији када дође (парусија) хоће ли наћи веру на земљи? “ (Ј1 к .18,8) и „ Јер ће многи доћи у име моје говорећи: Ј а сам Христос. И многе ће преварити“ (Мт. 24,5). Када хоћемо да тумачимо ове стихове, треба да знамо да се речи ВЕРА и Христос, могу са пуним правом, у духу библијско предањске теологије идентификовати са Црквом.

Као врхунац „тајне безакоња“ јавиће се он, „Човек безакоња, син погибли“ (II Сол. 2,3), и он ће бити тај који ће те речи изговорити са пуним ауторитетом, у свој својој демонизованости. Он ће бити главни преварант, коме су ови претече. Али тај стих можемо, за ове не садашње потребе разумева ти и овако: Када Господ Павлу пред Дамаском на његово питање: „Ко си ти господе?  одговара: „Ја сам Исус, КОЈЕГАТИ ГОНИШ“ (Дап, 9,5) а знамо да је Павле гонио: „ученике Господње“ (Д ап .9,1), „оне који призивају Име ово (Христово)“ (Дап. 9, 21) = „Цркву Божију“ (гал. 1, 13). Он ту поистовећује Себе са Црквом и тако нам омогућује да претходни стих тумачимо на еклесиолошки начин. Када тако заменимо речи добијамо дијагнозу екуменског стања: Јер ће многи доћи у ИМЕ МОЈЕ говорећи: ми смо ЦРКВА. И многе ће преварити!

Ако следимо даље нит теологије посланице Солуњанима доћи ћемо до идеје о ОНОМЕ ШТО ЗАДРЖАВА и ОНОМЕ КО ЈИ ЗАДРЖАВА (сравни: II Сол. 2, 6-7) — и до потребе да се они уклоне да би до зацарења Антихриста коначно дошло. По тумачењу богонадахнутих Отаца Егзегета под тим факторима који „задржавају“ подразумевамо веру Православну и Цркву Божију (= Православну).

О. Јустин сведочи исто искуство: „Црква Христова: благодатна делатност Цркве Христове у свету, благодатна сила и власт њена… вера људи у Христа такође је сила која задржава и спречава да се јави Антихрист!“ (Догматике III, 762). Зато је и потребно да ссе кроз екуменизам и сличне покрете та вера разори, уништи, упрља— да би „човек безакоња, син погибли, који се противи и преузноси изнад свега што се зове Бог или светиња, сам сео у храм Божији као бог, тврдећи за себе да је бог!“ (сравни: II Сол. 2, 3-4).

Ми слушамо гласове упозорења који нам долазе са Атоса од стране Стареца-подвижника. Исте такве гласове чујемо и из гоњене Русије. Ствар је избора појединца какав ће став заузети према њима. Посебно према времецским интервалима које они прецизирају. Али једно је сигурно: знаци постоје, и жмурити пред њиманије паметно. Нека нам буде опроштено што дневне догађај е уносимо у овај текст, али не можемо да останемо неми пред једним тако очигледним знаком који говори у прилог нашој теми — реч је о феномену Алана Чумака.

Овог наводимо зато што у себи и свом култу сажима готово све атрибуте претече антихриста. Прво: функција Чумака је антиконична и антибогослужбена — његова слика треба да замени целебну Икону, према њој треба имати однос поштовања, поверења — обожавања. (Она је у стању и да „освети целебну водицу“). Друго: тај мали кућни бог ( = идол) = „исцелитељ“ не захтева од човека никакву посебну чистоту — то је религија без Крста. Треће: богослужити том кумиру подразумева губљење благодати (по закону јеванђелском) и самим тим немогућност хришћанског живљења. А колико је само данас тих и таквих исцелитеља, чудотвораца, спаситеља… Серафим Роуз за њих говори: „Њихова главна ‘духовна’ улога је да ослабе хришћанске душе… Тачно је да су сви ови… само почетничке природе… није сваки који је успешно медитирао… самим тим био свесно уведен у царство Сатане. Али то је КРАЈЊИ ЦИЉ тих експеримената“ (стр. 223).

И да завршимо: не постоје ДВЕ ТЕОЛОГИЈЕ — једна која заговара строгост (акривију) = то су монаси светогорци, и њима слични и друга која заговара схисходљивост (икоиомију) = то су епископи и парохијско свештенство који морају да ордржавају добре односе са разним верама.

Акривија и икономија могу да постоје на дисциплинарном плану, никако на плану догмата (канонско-догматском плану).Тачније: икономија је могућа само УНУТАР Православне Цркве — не и изван ње. Марко Ефески пише: „Икономија се може применити тамо где неће довести до безакоња“ (Иринеј Буловић,… пг. 31). Ми морамо да држимо ону веру и оно живљење које нам је предато од Отаца. и да у њему не одступамо ни заједну јоту. Апостол каже: „Како, дакле, примисте Господа Исуса Христа, тако у њему и живите“ (Кол. 2,6). Сва наша „икономија“ јесте у овоме: сведочимо свем свету истину којом истинујемо, пут којим идемо и живот који живимо: Господа Исуса Христа и позивамо све у Цркву Божију. То је и сав наш „екуменизам“ — тачније ИКУМЕНИЗАМ: „мисионарско (без насиља) ширење Православља по целој икумени (веселени)“ (Серафим Роуз, 132). А о том западном екуменизму (римских извора) још само ово: „Ми данас имамо нову методу… ми смо за екуменски метод и не бавимо се отвореним прозелитизмом. Ако би ми дакле ваш православни колега рекао да је он убеђени римокатолик, ја бих прво одбио да га сада примим у нашу цркву. Саветовао бих га да се врати у Цариград и да се пење по лествицама хијерархије.
И када се нађе на самом врху, тек тада би, по моме мишљењу требало да постане католик са целокупним својим стадом“ (Проф. Габриел Савицки, Институт за унију са папстовом, Рим — Теолошки погледи бр. 4, 1983. г, 155).

Проф. др Владимир Вукашиновић: Тајна безакоња (2. део)

И после свега — једно ваља знати: Црква је кроз своја свештена уста свете Оце исповеднике и богослове вазда одговарала и правилно учила када је то било потребно: она је дала свој одговори на гностицизам, и на монархијаство, и на аријанство, и на несторијанство, и на монофизитство, и на монотелитство, и на иконоборство, и на (кроз Св. Фотија и остале Свете) нове латинске јереси Филиокве, папске непогрешивости, и на унијатска настојаља… она мора да проговори и данас када је пред њеним дверима зарикао лав екуменизма. Да нас не би прогутао.

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име