Видевши како ствари стоје, можемо се запитати следеће — па одакле онда нама такво схватање римокатолика (као раскола)? На то одговара Св. Марко Ефески — од њих самих! — „јер су они немајући ништа због чега би нас оптужили у нашем вероисповедању назвали нас шизматицима (расколницима) јер им не указујемо ону послушност и поштовање, које би по њиховом мишљењу требали“ („Енциклика“, Њујорк, 1963, пасус IV). Нећемо се задржавати на проблему свих догматских иновација које су римокатолици увели у своју теологију, нити је то потребно. Не постоји нека „квота“ јереси коју ваља испунити даби се неко препознао као јеретик. Исти Светитељ пише: „Чак и да се Латини нису у потпуности одвојили од праве вере, ми бисмо их очигледно одстранили као неправедне; али пошто се они јесу у потпуности одвојили од вере — а то је у вези са Пневматологијом — тада је јасно да су они јеретици и да смо их одсекли као јеретике“ (исто). Или као ш то је говорио Старец Јустин: „ „Догмати сувечне богочовечанске светиње… Што се тиче догмата, ту погрешити у малом или великом — свеједно је, јер се и у једном и у другом случају нарушава закон Божији!“ („Саборност Цркве“, Београд, 1986, пг. 93’4).
Својевремено је (11. в.) Црква кроз Цариградску Патријаршију догматско исповедање Римокатолика препознала као јеретичко и осудила га. Том приликом су узајамно измењане анатеме.
1965. г. долази до једног тешко разумљивог чина. Цариградски патријарх Атинагора I заједно са папoм Павлом VI узајамно укида те исте анатеме.
Исправност тог геста не може да се не доведе у питање. Опште је позната ствар да је анатема у Цркви (уосталом исто као и епитимија, каноничност, светост и сл.), увек својеврсно ПРЕПОЗНАВАЊЕ ОДРЕЂЕНОГ СТАЊА КО ЈЕ ВЕЋ ПОСТО ЈИ и објављивање тог стања као таквог — а не неко придодавање новог квалитета. То значи да до повлачења анатеме није могло (смело) доћи све док то стање није било у потпуности измењено, док се услови за њено постојање нису у потпуности укинули. Овакав самовољни и у црквеном искуству неутемељени чин сасвим је супротан оном опиту
кој и нам представља Св. Марко пишући: „стога не смемо освећивати никог од Латина Божанским и најчистијим даровима (датим) свештеничким рукама, све док прво не одлучи да се одвоји од латинских догмата и учења те не буде катихизиран и придружен Православљу“ (наведено дело, IV). Тако да оновремена осуда и даље остаје на снази. Постоји још и једна тенденција да се теологија Светих Отаца који говоре о односу са римокатолицима као о односу са јеретицима прогласи у одређеној мери производом једне. атмосфере „мржње, узајамног подозрења и озлојеђености“ (А. Шмеман, „Примат ап. П етра“, пг. 32)тејекао таква од мањег ауторитета. Овај притужби јасно одговара о. Атанасије Јевтић у својој полемици са покојним професором Димитријем Димитријевићем пишући: „То су текстови (којима оперише прим. моја В. В.) самих Светих Апостола и Светих Отаца, намерно узети већином из првих векова, тако да г. професор не може заједно са покојним Атинагором цариградским говорити да је то став из последњих 10 векова, који су били векови мржње и нетрпељивости. (Овакво ХУЉЕЊЕ на Свете Исповеднике и Новомученике из ових векова, и то из уста васељенског јерарха, заиста је без преседана у историји Православне Цркве!)“ (Весник, удружења православног свештенства, Београд 1976, бр. 637, пг. 3).
Д а искушењу површнога сентиментализма нису имуни ни највећи умови показује став о. Јована Мајендорфа који пише: „Не треба, на пример, саму идеју екуменске молитве довести у питање. Пошто скраментално јединство остаје наравно резервисано само за православне све док се истинско јединство у вери не достигне, други облици мољења са неправославнима су извесно могући, јер канони који забрањују „мољење са јеретицима“ имају у виду извесне одпаднике од Цркве а не савремене хришћане који никада нису лично напустили Цркву (Сведочанство свету, Њујорк, 1987,46). Он ту очигледно не узима у обзир чињеницу да је немогуће повући разлику између литургијске и било које друге молитве пошто су оне неодвојиве, постоји мистагошки след између њих са једне стране — те факта да свесно остајање у јереси отаца подразумева понављање њиховог апостатског чина.
Као што смо већ рекли — јерес се не сме и не може схватити као неко другачије мишљење у низу могућих — она је много опасније и далекосежније. Више пута помињани Свети Старац бележи и следеће: „Свети Оци, те најсветије и највидовитије очи Цркве виде и тврде да су јеретици претече Антихриста’… богоносни Оци I Васељенског Сабора тврде да су јеретици ’заведени ђаволом који дела у њима’ и раде свој безумни и душегубни посао. Светоотачко је сведочанство: у свакој јереси, иза сваке јереси, таји се и скрива ђаво. Зато су Свети Оци саборски тако непомирљиви противници сваке јереси. Зато их тако једнодушно и једногласно анатемишу“ (Саборност Цркве, 96). Стога слушајмо живи глас Свештених Сабора — здружени догматско — канонски пој Духа Светога и Отаца („ Јер угодно би Духу Светоме и нама.. “ Дап. 1$, 28) по овом питању. Сву су они једногласни у следећем — са јеретицима ни уз какво оправдање, ни на ком нивоу, ни на који начин не сме долазити до икакве ЗАЈЕДНИЦЕ! (III… „у олтар њихов не сме се улазити, нити кадити, нити се молити, нити палити кандило или свећу…“ 46. правило Св. Никифора Исповедника) што ми данас обезвређујемо теоријом да са њима немамо соmunio in caris (заједничарење у светој тајни Причешћа) — што је, као, недозвољено, али зато имамо различите заједничке молитве и скупове — in spirituablis. Јасно је-као дан да је то по Светим Канонима недопустиво. Слушајмо даље: „Епископ, или презвитер или ђакон који се буде са јеретиком само и молио нека се изопшти; ако им пак допусти да као клирицима да што раде нека се рашчини“ (45. правило Св. Апостола). 46. правило пак дотиче један проблем који остављамо за неку другу студију, овде га само назначивши „Наређујемо да се рашчини сваки епископ или презвитер који призна крштење или жртву јеретика!“ Чињеница да се обраћени римоктолици по једној пракси изнова не крштавају него се миропомазују пошто се одрекну јереси у којој су живели објашњава се тиме да је њихово крштење било клиничко (лаичко) те им се дарови Духа Светога предају тек у том чину одрицања (од пређашњег веровања) и присаједињавања Православној Цркви. Но, нама се ипак чини да се овде може и треба применити пракса светогорских монаха који понављају читав обред крштења. Али зар није баш та сама пракса поновног миропомазања крунско сведочанство за то да ми овде имамо посла са јеретицима? Јер шта она друго знали доли да код римокатолика нема Духа Светога? Тако пише и Василије Велики: „Они који су одступили од Цркве нису више имали на себи благодати Духа Светога јер је непрекинуто предање исте код њих престало услед тога што се прекинуло прејемство, наследност“ (Саборност Цркве, 98). Онај који на себи нема благослова Божијег (благодатног дара Духа Светога) не може и нема чиме да благосиља друге: јеретички благослови немају вредности — „благослови су њихови више бесмислице него благослови“ (32. правило, V помесног Лаодикијског Сабора).
На жалост, Свети Канони су данас постали зборници правних текстова који немају много везе са црквеном свакодневицом — пошто су престали да се доживљавају као ПРАВИЛ А ПО КО ЈИМА СЕ ЖИВИ и која су СВЕДОЧ АНСТВА ЖИВОТА СА БОГОМ они су са самим тим релативизовали и почели се различито тумачити. Верујемо да ће у савременом боготражењу, доћи до својеврсног богословског „превредновања свих вредности и поновне православне артикулације изворног садржаја и значења свих елемената црквеног живљења па и самих Светих Канона. Мислимо да је следећи запис један од корака ка томе: „.. .сваки Црквени Канон има за циљ исто такво ’подобномученичко’ самопревазилажење природнога индивидуализма и теже за аутономним преживљавање, истоветно остваривање живота као заједнице и односа, као послушања божанској љубави у складу са прототипом самоодрицања у животодавној смрти на Крсту. Сваки канон сведочи и омогућује ЛИ ЧН И однос са целим Телом Цркве и подређивање индивидуалности заједничарењу свих верних у јединству Црквеног живљења. Зато је различито тумачење канона немогуће“ (Христо Јанарас, Слобода морала, Њујорк, 1984, 178).
Једно је сигурно: екуменски покрет ваља разликовати од икуменског вапаја — овај други јесте сама и сушта жеља свих људи да пронађу и открију истини тога Бога и да га познају на прави (= православни) начин, што и јесте следбено сведочанству и запису Св. Јована Заведејевог живот вечни (Јн. 17,3). Због свега тога, по савету Св. Јована Лествичника, треба поступати на следећи начин: „Када нас неверни или кривоверни људи злонамерно-нападну, опоменимо их једанпут, двапут, па прекинимо. А када се ради о људима који ХОЋЕ ДА НАУЧЕ ШТА ЈЕ ИСТИНА не смемо се ни до века уморити излазећи у сусрет тој њиховој жељи“ (О превасходном расуђивању „Лествица“, Београд 1963, 107).
Ништа није толико страно и толико туђе духу Православља као мрачна самозатвореност и болесна самодовољност секташкога типа која црпи извор свог бића и постојања у злурадом уживању у чињеници да сав свет пропада осим њих „изабраних“. Уколико неко од нас, по слабости, и дозволи себи да у такво стање западне — нека му на поуку буде пример Светог Силуана Атноског: „Сећамо се разговора са једним монахом пустињаком, који је говорио: Бог ће казнити све безбожнике. Они ће горети у вечном огњу“. Чинило му је очигледно задовољство што ће они бити осуђени на вечне муке. На то је Старац Силуан са извесним унутрашњим узбуђењем рекао: „Реци ми, молим те, када би ти био у рају и одатле гледао како се неки муче у адском огњу, зар би могао да останеш миран?“ „Али, они су сами криви“, одговори сабеседник. „Љубав то не трпи. Треба се молити за све“ („Старац Силуан“, Диселдорф, 1975, 47).
Тиме нам је Свети Старац показао да наш однос према сваком човеку мора да буде активан, у љубави која свој израз налази у МОЛИТВИ ЗА СВЕ а не и ни у ком случају у МОЛИТВИ СА СВИМА (како је једном рекао и о. архимандрит Атанасије Јевтић у дијалогу са Римокатолицима: „Ми се можемо молити за вас, али ни у ком случају са вама!“).
Поред молитве, ми Православни смо дужни и да проповедамо Јеванђеље свима и свакоме. На проповед смо и позвани, на њу смо и послани: „Идите по свему свету и проповедајте Јеванђеље сваком створењу“ (Мк. 16,15). Вероватно је данас дворана за екуменске састанке (ако се не злоупотреби заједничким мољењем) један од таквих просторија за проповед. Сигурно је да по бесмислености која на први поглед искрсава пред православног сведока тамо, цела та ситуација подсећа на Павлову беседу на Ареопагу (Дел. 17), али ни та није остала без плода, тако да ни овде не треба губити наду. О. Јован Мајендорф, успешно изражава сву улогу и послање православних делегата на екуменским конференцијама пишући: „Православни имају једну специфичну одговорност у данашњем екуменском покрету: она се пре свега састоји у СВЕ Д ОЧЕЊУ ВЕРСКЕ ОЗБИЉНОСТИ “ („Сведочанство свету“, СВСП, Њујорк, 1987. г, 20).
Теолошки погледи 1990
