. Шта је Нови Завет? То је однос, комуникација, сусретање, љубавни загрљај Бога и човека. Стари Завет је установио Бог с Мојсијем, а Нови Завет Бог установљује са својим сином Исусом Христом и, кроз њега, са целокупним људским родом. Христос је и садржај и печат Завета, у њему је остварен Завет, у његовој личности срели су се и загрлили једном заувек Бог и човек. Син Божији је Бог, и рађа се од девојке Марије међу нама, и прима људску природу, и онда се у њему сједињују Бог и човек на нераздвојив начин. Не тако да се Бог прелива и конзумира човека, него Бог остаје Бог, а човек остаје човек, али то сједињење бива пуно и истинско.
У Христу је, дакле, Нови Завет и он га најбоље тумачи. И данас Христос најбоље тумачи Свето Писмо. Можете рећи: „Хтели бисмо и ми да чујемо како га Христос тумачи.“ Где он тумачи Свето Писмо? Да ли га тумачи на улици, у нашој соби, у некој секташкој зборници? Не. Он га тумачи у Цркви. Шта је Црква? Научени смо да кажемо како је то једна зграда или кажемо да је то организација којој припадамо крштењем. Црква је нешто веће и дубље од тога. Апостол Павле, тај дубоки зналац кога је сам Христос позвао, гонио је Цркву, а онда му је Христос све опростио и позвао га да буде његов апостол. Павле је рекао да је Црква тело Христово, а Христос њена глава. Где је год Црква, где је год богослужење, где су год молитва и Света литургија, ту је Христос присутан. На који начин? На посебан, духовни начин, који овај наш ум препун греха и оземљосан тешко разуме, али кад се мало очисти, кад се просветли, кад духовни живот мало продре у нас, онда научимо, схватимо, доживимо то да је Христос присутан кроз нас и у нама. Сви ми који смо данас овде присутни јесмо појединци, али када бисмо имали духовни вид и када бисмо затворили телесне очи и почели да гледамо духовним, не бисмо видели појединце, видели бисмо разне удове, разне елементе тела Христовог. Када овде стојимо, чинимо њега присутним и онда је реч тумачења на богослужењу реч Христова; иако је изговара човек, кроз њега говори Бог. Као што је рекао Свети Јован Златоусти – рукоположења у свештеничке чинове и свештеници постоје зато да би људски род могао да позајмљује своје биће Богу, да би могао да позајмљује своје тело – говор, глас, додир. Када некога крштавамо, рука која се ставља на главу онога кога свештеник погружава у воду или помазује светим миром јесте рука човечија, али је она позајмљена Христу, и у том тренутку она је истовремено рука Христова. Зато се љуби рука свештенику, јер су његове руке у функцији Христовој; када се узима благослов, не љуби се рука тог човека, иако се и то чини, већ се љуби рука Господња.
Ово су основне истине духовног живота. Сејач који сеје јесте Бог који даје реч истине. Реч истине долази у нас и у нама одјекује на различите начине. Срцезналац Христос ту је тачно издвојио неколико типова људи и сви ми можемо себе да сместимо у неки од тих типова. Најчешће прелазимо из једног у други. Мало будемо добри, па се покваримо, па се поправимо, и тако укруг. Какви типови постоје? Прво каже: „… крај пута.“ То су они који дођу овде, на богослужење, и стану мало, чују ту молитву, чују реч Божију и одмах се окрену и оду. Каже: „Дође сатана и узме реч посејану у срцима њиховим.“ Узме реч: досадно је, хладно је, топло је, журим и оде. Он није ни имао прилику да се сусретне с Речју, он је побегао од Речи. Следећи су као камен, „каменита места“. Не могу да пусте корен. Они реч приме с радошћу, али када дође мала мука и невоља, одлазе, а Реч Божија увек иде кроз муку и невољу. Многи желе у вери и Цркви да нађу мир. Али је то најнемирније место на свету, мада је истовремено и најмирније зато што су ту смисао и духовна основа. Најнемирније је зато што Бог стално позива на каљење, препород и промену. То је најнеобичније место.
Сада долазе посебно трагични људи. „Посејано у трњу“ – то значи да је добра земља, али да има трња и да трње не да биљци Јеванђеља да израсте. То су они који слушају реч, поверују, приме је, али бриге овога века, обмана богатства и пожуда за осталим стварима уђу и убију реч. Шта су бриге овога века? То су наши различити планови и идеје у којима нема места за Јеванђеље, нема места за духовни живот. Као да кажемо: „Сачекај ти мало, Речи Божија, док ја завршим своју каријеру и планове, па ћу да се вратим.“ И Реч Божија увене, јер она мора стално да се залива љубављу, трудом, подвигом и добрим делима да би могла да траје. Обмане богатства – зли дух среброљубља. Какав је проблем у богатству? То што нам даје илузију безбедности. Богат човек узда се у свој новчаник, банковну картицу и рачун, а не у Бога. Мисли да га богатство може заштитити од невоље, муке, болести – а не може. Богатство постане идол у њему уместо Бога и реч Јеванђеља умре у њему. Онда долазе друге пожуде. Сваки човек воли слатко, али у преносном смислу речи. Свима нама нешто је слатко у овом животу. Некоме је слатко да једе, некоме да пуши, некоме да се опије, некоме да се дрогира, некоме да налази испуњење свог живота у задовољавању телесних потреба, некоме да јури каријеру. То су све грубе форме слаткиша. Постоје и суптилне форме слаткиша, оне до којих се тешко долази. Ако своје биће навикнемо само на грубе форме, нећемо бити способни да препознамо финоћу тих суптилних слаткиша духовних – да је слатко када стојимо на молитви, да је слатко када сазнајемо дубоке истине богословља, да је слатко када читамо Свето Писмо и у њему осетимо истину да је слатко жртвовати се за другог. Понекад треба истрпети дуго без грубих слаткиша да би дошли они фини, али ако мешате грубе и фине никада нећете моћи да се навикнете на фине и да их у потпуности заволите. Зато је потребно очишћење од грубих слаткиша, то јест ослобађање, дистанцирање, како бисмо могли да волимо и разумемо ове фине.
Долазе они – да Бог дâ да будемо сви у тој групи – који „слушају Реч и примају је и доносе плод“. Дакле, они који приме у своје биће, у своје срце, у своју душу, у свој живот Реч Божију и почну да живе по њој, да се хране Речју Божијом. Она у њима почиње да доноси род и плод, почне да их мења. То је највећа истина Јеванђеља, то је највећа радост Јеванђеља, без обзира на то ко смо били и где смо били, без обзира на то шта смо радили и шта радимо ако решимо да престанемо и променимо се. Господ ће нам опростити и прашта нам у истој тој секунди. Даје нам помоћ да будемо другачији и бољи. Све је у нашим рукама. Наше је да пожелимо, а онда ће руке Божије да нас ухвате. Као родитељи дете које учи да хода – тако ће нас Господ водити. Али не може данас хоћу, сутра нећу, данас могу, сутра не могу. Онда је једно – данас падам, сутра падам. Када је нечије биће повређено, он има греховну инерцију и греши по унутрашњој присили; треба му времена да се ослободи. А друго је када неко добровољно греши. Један грех изазива Божије саосећање, а други изазива Божији гнев. Да пазимо шта радимо и да чувамо Реч Божију која је у нама! Амин.
