Ево трпезе Царства Божијег, мистичке трпезе, трпезе Тајне вечере, трпезе што ју је установио Бог рукама свога Јединороднога Сина, који је постао човек, трпезе што је историјски започета у једној соби на спрату куће у Јерусалиму на Велики и светли четвртак, а духовно је почела пре постанка века. Беспочетно је почела у беспочетном уму Тројединога Бога, јер је Господ тако и замислио свет и човека, да човеку дарује вечни живот том трпезом, јелом и пићем с ње. Тамо су прва два ногара, прва два крака те трпезе, а онда се она на тајанствен и чудесан начин шири, креће и пролази кроз сваки хришћански православни храм и завршава се, са своја друга два ногара, управо у небеском Јерусалиму, у Царству Божијем.

Зато ми који једемо с те трпезе овде, у овом храму, истовремено једемо са Христом и апостолима оне свете и велике вечери пред Велики петак, једемо с Богочовеком који чека да буде заклан као јагње невино, без греха за живот света, а једемо и с њим прослављеним, који седи са десне стране Бога и Оца у Царству Небеском. Тамо нас чека да нас храни, и да нас преображава, и да нас узводи из славе у славу као своју млађу браћу и сестре. Од те трпезе једемо ми који смо овде и зато смо блажени. Нисмо блажени зато што смо заслужили плодове ове трпезе, као што мисле они наивни и духовно слепи међу нама, они о којима је говорио апостол Павле. Данас смо то чули. То су они који ништа не знају а воле све да поучавају, и ништа не разумеју а први су да саветују и први су који из скучености свога срца и плиткоће свога ума хоће да тумаче оно што не може да стане ни у цео свет, а то је тајна велике љубави Божије што се излива на све оне који јој се поклоне, и који завапе, и који је замоле. Ти наивни међу нама мисле да знају, а не знају. Они имају погрешну суштинску идеју и из ње вуку све остале погрешне идеје, а та идеја јесте да човек може да се удостоји, да може нешто да уради па да заслужи милост Божију. Ево времена Великог поста, у које они утрчавају с духовним дигитронима и сабирају дане на води, дане без воде и мисле да ће тиме што ће јести барени кромпир и хлеб током одређеног броја дана постати достојни љубави Божије. Како је то наивно, и како је то духовно слепо, и како је то дубоко погрешно! То би било исто као када бисмо некоме рекли: „Иди играј фудбал“, а он оде да игра кликере. Јесте нешто округло, постоји неки циљ, али игра није иста. У чему је смисао овог поста и сваког другог поста, браћо и сестре? Он се уопште не огледа у строгоћи у погледу хране, већ у бављењу разапињањем сопствене воље. Зашто постоји смењивање ритма хране? Да би се отворио простор да се наша воља уподобљава Божијем благослову. Не лечи посна храна шећер или холестерол, иако и то лечи, већ она, пре свега, лечи нашу греховну склоност.

На једном месту сам прочитао: „Нека причају они шта хоће – светосавска, светониколајевска и светојустиновска пракса јесте да се пости шест дана на води.“ То никакве везе нема ни са Светим Савом, ни са Светим Николајем, ни са Светим Јустином. У крајњој линији, они би се саблазнили када би то чули јер они знају велику истину Божију – није ово црква Николајева, ни црква Савина, ни црква Јустинова, ово је Црква Божија. Апостол Павле је рекао онима који су хтели тако да се деле: „Ми смо сви Христови.“ Не постоји никакво хришћанство Јустиново, ни хришћанство Николајево, ни хришћанство Светог Саве. Постоји велико Христово хришћанство, у којем смо сви ученици: и Сава, и Јустин, и Николај, и ви, и ја. Наравно, они су прослављени, али и они су саображавали своју вољу ритму Цркве. Онај који пости на води суботом директно крши и руши читаву идеју поста, поста по ритму Цркве, а не по људској памети, оног што лечи нашу греховну склоност. Ако неко данас седне и поједе парче сира, он ће згрешити. Шта је грешно у томе? Није грех у сиру. Грех је у томе што је он рекао: „Сад ћу ја по својој вољи, а не по вољи Божијој.“ Ако неко пости на води у суботу, он ради то исто, само не иде лево, него десно, али ни он не слуша вољу Божију. Не треба да вас заварава то што он наизглед ради нешто добро. У суштини, добро је само једно, а то је слушати реч Божију. Како је погрешио праотац Адам, шта је Бог од њега и Еве тражио? Тражио је да поштују један посни типик. Рекао је: „Једите од свега, а немојте јести од овога дрвета познања добра и зла.“ А они су узели то да једу. То значи да је први грех, у ствари, кршење посне заповести. Зато се сваки грех наставља и може да се протумачи као кршење посне заповести. Имајте на уму то да није реч само о мрсу, већ и о било ком другом режиму хране који није по благослову. То је учење Цркве.

Суштина овог Јеванђеља јесте више пута на разне начине поновљена новина Христовог живота и живота у Христу; она се може свести на следеће – сваки људски рачун, и сваку логику овога света, и свако људско размишљање које стоји са две ноге на земљи, и са срцем у земљи, и с душом у земљи Господ је дошао да поруши. Од онога: „Ако вас мрзе, ви благосиљајте“, преко онога: „Окрените други образ“, до онога: „Ко није сагрешио, нека баци камен“, па све до овога: „Не храните оне који ће вас хранити, него храните оне који не могу да вас хране“ – све је то Божији позив да будемо више од људи. Човек је створен, кажу светитељи, да постане мали бог, бог по благодати, по сили. То не значи да ћемо бити богови, већ да ћемо примити силу Божију и да ће сила Божија у нама исправити, поправити, укрепити, осветити и убелити све оно што је у нама црно, искривљено, лоше и погрешно.

Сви се сећате тога како смо у друштву блаженопочившег патријарха Павла осећали нешто посебно. Као да он није обичан човек. Али какав је? Обожен човек. На њега се спустила благодат Божија и он је носио ту силу у себи. Није Павле од неке друге крви и меса и неке друге воље и ума. Сви смо ми исти, само што се Павле од нас више трудио, и више веровао Јеванђељу, и више настојао да испуњава те свете речи. То, наравно, и сви ми можемо.

Постоји нешто што у мојој души изазива највећи могући степен згражавања и дистанце и због чега ми се пале сви духовни аларми, нешто због чега се накострешим од ужаса кад то видим у људима. Постоји стање које нико неће да исповеда, а које је много опасније од сваког греха. Знате ли које је то стање? Стање које се тако погубно шверцује у Цркви, које постоји међу нама и које је стекло легитимитет. То је стање у којем смо пуни мудрости и проклете логике овога света. То је стање које подразумева да хранимо и појимо оне што могу да нам врате, да рачунамо и калкулишемо, да подмићујемо, да се смешкамо моћнима, а презиремо немоћне, да знамо све тајне вештине проласка, да се рођачки и земљачки вучемо за руке. Црква се по томе препознаје – она нема никаквих интереса, ни фамилијарних, ни биолошких, ни земљачких, ни рођачких, ни осталих. Зато Црква никада није хтела да стави у село владику, већ су владике живеле у градовима. Село је по природи ствари повезано, две-три фамилије ту живе, а у великим градовима то није тако. Црква никада није хтела да се сведе на ту димензију и зато је склонила средиште свог живота у град. Ми, браћо и сестре, не смемо бити такви.

Нису антихероји Јеванђеља блуднице, оне су се покајале, нису ни лопови, они су се покајали, нису убице, и убица се покајао на крсту. Једини антихероји Јеванђеља јесу ови с дигитрончићима – они се нису покајали. Каже Откривење Јованово: „Тешко вама, трговци земаљски.“ Ту се мисли на оне који тргују изнутра, оне који мисле да могу надмудрити овај свет, да га могу надиграти и да знају све рецепте. Једини рецепт који не знају, јадни и мучени, јесте тај да је смисао нашег живота да будемо људи Јеванђеља, ради да изгубимо сваку игру, да се поразе сви наши планови, да будемо у апсолутном безнађу и да одатле кажемо: „Господе, зовем те!“ Он ће рећи: „Дођи, сине мој!“ Амин.

 

 

 

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име