Апстракт: Аутор подузима егзегетичко-омилитичко тумачење наратива о Лазару Витанијском. Уочавање, анализу и разумевање битних аспеката тог одељка из Еванђеља по Јовану Гл. 11 омогућује примена комбинованог егзегетичког метода четири значења (подржаног имплементацијом интертекстуалног и интертестаментарног контекстуалног приступа), као и претпостављање евхаристијског телоса који, према једној од магистрала отачког богословља, одређује конституцију новог Ираиља (Цркве) у Исусу Христу. Након низа егзегетичких разматрања аутор издваја четири главне и поруке које презентује тумачењем Јн. 11, 1–46 и 12, 1–3. Прво, радикално покајање и љубвено исповедање вере да Исус јесте Христос, Син Божији, отвара божанско дејство Исуса у прилог обновљења како људског бића тако људске заједнице. Друго, циљ делатности Исуса јесте да исцели и сабере народ Божији, у заметку као нови Израиљ, и да своје овце заокружи у заједницу око себе као Пастира који држи, објављује и врши вољу Оца. Треће, евхаристијски карактер новоуспостављане новозаветне заједнице битно је обележен благодарственим сабрањем верних у обедно-обредном служењу Исусу као Сину Божијем, Спаситељу. Четврто, аутор показује како Јован даје да уочимо три битна вида Исуса као личности: 1. Он је Бог — Исус није само Човек: у Јн. 11, 17–27 Исус полаже једно обећање које може испунити само прави Бог; 2. Он је Човек — Исус није само Бог: у Јн. 11, 27–38 Исус даје једно утешење које може извршити само прави Човек; 3. Исус није само Бог, Исус није само Човек, Он је — Богочовек: у Јн. 11, 38–44 и Јн. 12, 1–3 Исус даје једно (пред)испуњење обећања: то да смо деца Божија (Јн. 1, 12; 10, 34) која ће (вршећи вољу Оца у Сину) бити изузета смрти сабирајући се око Сина Божијег у Царству Очеве славе. У том есхатолошком правцу, првенствено типолошко-анагошки, аутор разумева и тумачи смисао поруке наратива о Лазару.
Кључне речи: подизање Лазара, превладавње смрти, Марта и Марија, покајање, вероисповедање, обнова човека у Исусу Христу, обед благодарења, евхаристијско сабрање, предобразовање Царства, теорија четири значења
1. О методи и егзегетичком приступу. Наш циљ је да понудимо контекстуално тумачење догађаја подизања Лазара из мртвих. Под контекстулизацијом ћемо подразумевати пре свега читање Гл. 11 у оквирима шире целине коју чини са њој претходећом и последујућом главом: Гл. 10 односно Гл. 12. Ерминевтички добици из предложеног тумачења леже у стицању духовно и егзистенцијално релевантног (у том смислу и — актуализованог) разумевања главних значења и учинака догађаја којим се превладава смрт, захваљујући приступу Исуса своме „пријатељу“. Ради тога применићемо комбиновани метод. Поред интертекстуалне и интертестаментарне контекстуализације Јована 11 у шири оквир, у методском смислу применићемо четири егзегетичка инструмента који се примењују на четири сходна регистра текстуалних значења Писма уопште узев. Тражићемо и уједно интерпретативно разумевати: (1) дословни (историјски), (2) алегоријски (типолошки), (3) морални (трополошки) и (4) анагогички (духовни) слој или значење. „Дословни“ се односи на буквално непосредне описе историјског окружења које се спомиње у Писму (literalsinn); „алегоријски“ (typologischer Sinn) се односи поглавито на старозаветне префигурације (τύποι, exempla) новозаветних догађаја, нарочито спасења у Исусу Христу; „морални“ (tropologischer Sinn) се односи на оно шта треба да чинимо, посебно у односу на речи и дела Исуса; док се „анагошки“ (anagogischer Sinn) односи на последње ствари: превенствено на спасење и свеопште преображење у есхатолошком смислу.
Напоменимо да први од наведених слојева значења у односу на остале означава однос између непосредног (дословног) и посредног (духовног). Традиционалистички говорећи, прва врста значења обитава у природном („телесном“) плану сазнања, док преостале три врсте значења обитавају у духовном плану сазнања, нарочито четврта врста значења. Потоње три врсте значења такође назначују извесно устројавање времена: прошло (типолошко: најава Спаситеља), садашње (морално: следовање заповестима Спаситеља) и будуће (анагогијско: преображење у Спаситељу). Поменута разликовања се запараво преклапају, уколико се разматрани текст посматра целовито унутар холистичког ерминевтичког приступа. Границе између тих значења и интерпретативних инструмената што их траже и успостављају нису увек „чисте“ односно јасне и разговетне. То надаље покреће ерминевтичка питања, философска и теолошка, у која овде не морамо улазити. Држећи прва три слоја и оруђа тумачења у резерви, наше тумачење и пратеће рефлексије руководиће анагогичка (ἀναγωγή) тојест духовна (πνευματική) значења наратива о Лазару.
2. Јован 11. Отац, Син и превладавање смрти. Држећи речено на уму, предлажмо да парадигматички текст из Јована 11, 1–44, протумачимо у више одговарајућих корака, осветљујући најбитнија значења изабраних стихова: Јн. 11, 1–16, 17–27, 28–37, 38–44. Након сваког изабраног одељка последују одговарајуће егзегетичке рефлексије, са теолошким сумирањем постављеним у духовно-црквеном кључу. Наравно, тамо где нађемо да је потребно, указаћемо на друге локусе из Јована 11, као и на друге локусе из текста Новог завета у целини узев. Исту методолошку процедуру применићемо на изабране одељке из Јована 10 и Јована 12, респективно.
*
Јн. 11, 1–16
„1 Бeше неки болесник, Лазар из Витаније, из села Марије и Марте, сестре њезине. 2 А Марија, чији брат Лазар боловаше, беше она која помаза Господа мирисом и обриса ноге његове својом косом. 3 Онда сестре послаше к њему говорећи: Господе, ево болује онај кога ти љубиш. 4 А када чу Исус, рече: Ова болест није на смрт, него на славу Божију, да се Син Божији прослави кроз њу. 5 А Исус љубљаше Марту и сестру њезину и Лазара. 6 Па када чу да је болестан, тада остаде два дана на месту где беше. 7 После тога рече ученицима: Хајдемо опет у Јудеју. […]. 11 Ово каза, и потом им рече: Лазар, пријатељ наш, заспао је, но идем да га пробудим. 12 Онда рекоше ученици његови: Господе, ако је заспао, устаће. 13 А Исус им беше рекао за смрт његову, они пак мишљаху да говори о починку сна. 14 Тада им Исус рече отворено: Лазар умре. 15 И мило ми је због вас што нисам био онде, да верујете; него хајдемо њему. 16 Онда Тома, звани Близанац, рече осталим ученицима: Хајдемо и ми да помремо с њим“.
Упечатљиво је како су односи љубави (ἀγάπη) према Исусу, као и њихова узајамност, постављени као главна подлога, или контекст, једног од најпотреснијих, такође најважнијих дела Исуса, што их преносе извештаји Новог завета. Ту несрачунату љубав узорно испољава Маријин чин изливања скупоценог уља (μύρῳ; μύρου νάρδου Јн. 11, 2; 12, 3) на стопе Исуса. Узвраћање таквој љубави, љубави оних који га воле (Јн. 11, 3; 11, 5; 11, 36), штавише, јесте оно што посебно мотивише Господа, Исуса, да одлучи да приђе Лазару који (репрезентован неутешним, безмало резигнираним болом сестара [Јн. 11, 32–33]) „чека“, премда већ мртав.
Заједно с тим од круцијалног значаја је Исусово указивање на феномен смрти. Он је повезује са „болешћу“ Лазара (ἀσθένεια Јн. 11, 4). Међутим, и сама смрт је болест, али то је болест своје врсте. Интуитивно и на основу искуства окупљени ученици држе (јер за друго искуство не знају) да остаје да важи како је смрт једина болест која је у начелу неизлечива. Утолико, она је „болест свих болести“, или, „болест над болестима“. Да Исус не говори ни о сну Лазара, нити о његовој болести у колоквијалном смислу, постаје јасно када директно каже: „Лазар умре“ (Јн. 11, 14 ἀπέθανεν). Апостоли су изненађени (затим узрујани Јн. 1, 16), и то у двоструком смислу. Прво: после свега, Лазар ипак није „заспао“ починком сна (κοιμήσεως τοῦ ὕπνου, како су испрва сматрали Јн. 11, 12), него је умро. Друго: у парадоксалном смислу, Исус отвара могућност („да верујете“ Јн. 11, 15) да та болест – укључујући смрт као болест – није на смрт (иако ученици имају вест да је Лазар управо од болести умро). Тај парадокс — смрт која није на смрт, међутим, није логичког реда. Није посреди тек исказ који, како се чини, себи формално противречи. Гледано из перспективе усуда прирођености смрти (Рим. 5, 12), ученици (потом сви остали) доживљавају могућност усмртивости смрти, засигурно, као најинтензивнији парадокс егзистенцијалног реда.
Догађај смрти Лазара, дакако, треба посматрати и унутар основног оквира Павловог учења о греху: „Јер је плата за грех смрт (а дар Божији је живот вечни у Христу Исусу, Господу нашем)“ (Рим. 6, 23; 1Кор. 15, 56). Ако је тако, придружујући исказ Павла сведочанству Јована, онда је плата за грех заправо сума свих болести. У последњем збиру плата је смрт као последња и неприкосновена неизлечовост болести као такве, узроковане судбоносним раздвајањем човечанства од Бога, у смислу првобитног пада. Смрт је тако мајка свих болести, а грех им је свима отац.
Знаковито је да Исусa озарује (Јн. 10, 15 χαίρω δι’ ὑμᾶς) што није био уз Лазара кад се разболео, и умро. Претпостављамо: да је тад био уз Лазара, Лазар не би умро. У том случају, опазимо, не би било прилике да „докаже“ ученицима како он јесте Син Божији, чињењем дела (Јн. 10, 37) која се сматрају немогућим, по превасходству извршењем дела подизања мртвог у живог. У том случају он не би био у могућности да оспори потенцијални недостак вере апостола у то да су за њега, Исуса, све ствари могуће, пошто он јесте Син Божији (Јн. 10, 36; 11, 4; 11, 27). Као људска бића, чак и они су склони да повремено пребивају на ивици маловерја (нпр. Петар, Мт. 14, 31) док се боре за пуно поимање тога ко је заправо Исус (Мт. 16, 16). Другим речима, у наративу Јована духовна слабост (потенцијал за неверовање) смештена је у близину телесне слабости (потенцијал за смрт). Присуство те двоједне слабости, крхкости чак Исусових ближњих, значајно је уколико држимо на уму Исусосво претходно инсистирање на томе да се верује његовим делима (Јн. 10, 37–38) ако већ не његовим речима самоидентификације као Сина Божијег.
Oдељак Јн. 11, 1–6 се завршава где је и почео, са нагласком на односима љубави. Овог пута, међутим, истакнута је спремност за гест крајње пожртвованости: наиме, за полагање сопственог живота за брата или другог (Јн. 15, 13). Управо Тома Близанац то потврђује, вероватно исказујући решеност целе групе ученика, док се Господ и они одлучују да пођу за Витанију. „Хајдемо и ми да помремо с њим (ἵνα ἀποθάνωμεν μετ’ αὐτοῦ)“ (Јн. 11, 16). У том гесту потврђује се апсолутни максимум љубави. Исус то квалификује овако, у Гл. 15 Еванђеља по Јовану: „Од ове љубави нико нема веће, да ко живот свој положи за пријатеље своје (τῶν φίλων αὐτοῦ)“ (Јн. 15, 3). Тај гест је свакако унутрашњи моменат најважније, двоједне, заповести што је даje Господ Исус: „Љуби Господа Бога свога свим срцем својим, и свом душом својом, и свим умом својим; […]. Љуби ближњега свога као самога себе“ (Мт. 22, 37–39).
Неопходно је не превидети да оно што ће уследити, подизање Лазара из мртвих (што укључује суспензију „природних“ закона чија наизглед непорецива правила прожимају палу творевину), Исус посвећује слави свога Оца (δόξης τοῦ Θεοῦ), као и прослављењу Сина Божијег тим путем (Јн. 11, 4). Како ћемо видети, дела која воде према, или остварују у пунини љубвену силу Бога према људском роду, кроз његовог Сина, Исуса, јесу свеобухватајући хоризонт целог наратива о Лазару. Заиста, као и широм Писма, Бог се прославља када болесни, пали или мртви бивају обновљени у Сину Божијем (Мт. 11, 4–5).
*
Јн. 11, 17–27
„17 Када дође Исус, нађе га, а он већ четири дана у гробу. 18 А Витанија беше близу Јерусалима око петнаест стадија. 19 И многи од Јудејаца беху дошли Марти и Марији да их теше за братом њиховим. 20 Када Марта чу да Исус долази, изиђе пред њега, а Марија сеђаше дома. 21 Онда рече Марта Исусу: Господе, да си ти био овде, не би умро брат мој. 22 Али и сада знам, да што год заиштеш у Бога, даће ти Бог. 23 Рече јој Исус: Васкрснуће брат твој. 24 Марта му рече: Знам да ће васкрснути о васкрсењу у последњи дан. 25 Исус јој рече: Ја сам васкрсење и живот: који верује у мене ако и умре, живеће. 26 И сваки који живи и верује у мене неће умрети вавек. Верујеш ли ово? 27 Рече му: Да, Господе! Ја верујем да си ти Христос Син Божији који долази у свет“.
Овај одељак наратива о Лазару је значајан из више разлога. Прво, поново рефлектујемо квалитет и карактер вере Исусу најближих личности, посебно веру Марте, сестре Марије. У моменту описаном у Јн. 11, 17–27 вера Марте је у најбољем случају амбивалентна. Она верује да Лазар не би умро „да* је“ Исус био ту ( Јн. 11, 21). Она „и сада* зна“ (Јн. 11, 22) да све што Исус у Бога заиште, добиће и биће по жељи његовој. Како видимо, постоји известан тон несигурности у исказима Марте, те да се два исказа узајамно и потиру и узајамно подржавају. Јасно је да ни Марта није сасвим начисто о томе ко је заправо Исус. Јер да јесте, не би њене речи имале извесну „задршку“ тојест „несигурност“. Марта напросто верује у традиционалну јудејску концепцију: у васкрсење у „последњи дан“ (ἐν τῇ ἐσχάτῃ ἡμέρᾳ). Уосталом, у то су веровали и фарисеји (Дап 23:8). Када Исус каже „васкрснуће брат твој“ (Јн. 11, 23), међутим, он има нешто друго на уму. Зато се Мартино „верујем“ може третирати и као понављање Исусовог упита њој, Марти, са простором за суштинску допуну која ће као расветљење и уследити пред гробом Лазара.
Друго, потом се одиграва један од најважнијих момената у еванђељском подизању свести људског рода о личности, природи и правој мисији Исуса у историји. Он открива свој ничим умањен божански прерогатив. Он је давалац не само живота већ вечног живота. Самим тим он влада не само животом већ и смрћу. „Ја сам васкрсење и живот: […] сваки који живи и верује у мене неће умрети вавек“ (Јн. 11, 25–26). Последујући најдиректније сажет упит Исуса Марти: „Верујеш ли ово?“ (πιστεύεις τοῦτο;) отвара две неоцењиво значајне могућности за фундаменталне промене: С једне стране, Марти је омогућено да исповеди веру у то да Исус јесте Христос, Син Божији који долази у свет (Јн. 11, 27). С друге стране, тек пунокрвна и ничим умањена вера у то отвара чудотвореће дело Божије, како ће ускоро произаћи у чину подизања Лазара из мртвих.
Штавише, то отвара могућност да и људска створења творе дела Божија (уп. Јн. 6, 28–29: „Шта да чинимо да бисмо творили дела Божија? Одговори Исус: Ово је дело Божије да верујете* [ἵνα πιστεύητε] у Онога кога Он посла“). Син Божији од својих створења (која Јован именује пријатељима) тражи слободан, освешћен и љубвено личан однос одзивања вером. Када то добије (а тражи од неслободног да буде слободан, од неосвешћеног да буде освешћен, од неверујућег да верује [ὁ πιστεύων εἰς ἐμὲ]“ Јн. 11, 26) тада он „… све ново твори(м)“ (Откр. 21, 5). Тада открива делом како је он уистину Син Бога живог, Јагње устоличено у Царству.
Речју, Марта верује у Исуса као месијанског Помазаника = Христа (σὺ εἶ ὁ Χριστὸς). Отуда верује у њега као носиоца месијанских дарова: првенствено еминентних моћи да васкрсава, и то за живот вечни (Јн. 11, 25а). Она чак неподељено верује и у сваку реч Исуса, исказану у чину самоидентификације (Јн. 11, 25–26). Али, она још увек не поима у потпуности ко је Исус заправо. Видећемо да је тако управо у наилазећем колебању Марте (Јн. 11, 40). Дакле, она даје сву своју наду Исусу као Месији који „долази (презент: ἐρχόμενος) у свет“: Исусу као значајном Другом, и Пријатељу њеног дома, који носи харизму месијанских преорогатива. Али не можемо из тога утврдити како сву своју наду (у том тренутку) даје Исусу као Сину Бога живог који стоји пред њом лично. За њу важи као и за ученике и све Јудејце уз Исуса: Он тек бива препознат, он тек бива знаним (уп. Мт. 16, 13–16). Зато се она и одредила у перфекту: „(по)веровала сам“. То значи поверовала је (још од раније) у то да Исус јесте месијански помазаник: ништа мање, ништа више од тога.
Треће, можемо уочити како Мартино сагласно „Господе верујем*“ (Κύριε ἐγὼ πεπίστευκα) на Исусово „Ја сам васкрсење и живот (Ἐγώ εἰμι ἡ ἀνάστασις) […]; сваки који живи и верује у мене неће умрети вавек (οὐ μὴ ἀποθάνῃ εἰς τὸν αἰῶνα)“ — представља својеврстан Символ вере, у језгри. И на том локусу да се уочити библијско-новозаветно порекло Символа вере Цркве Христове. Ништа мање значајно јесте увиђање како тек пуноверно исповедење еванђељског „символа“ отвара чудотвореће учинке, такве да наизглед немогуће (мртви) постане могуће (преображење мртвих у живе). Није ли важно освестити како између Символа вере који изговарамо у оквиру литургијско-евхаристијског богоопштења и описаног догађаја у Еванђељу по Јовану постоји органска и предањем обнављана веза.
Дакле: у овом одељку Исус по превасходству открива своју божанску димензију (природу), такве ће бити и њене надолазеће пројаве тојест моћи или силе:
- Исус није само човек, Он је једнако и Бог.
(Такође: у Јн. 11, 17–27 Исус полаже једно битно обећање)
*
Јн. 11, 28–37
„28 И ово рекавши, отиде те зовну тајно Марију, сестру своју, рекавши: Учитељ је дошао и зове те. 29 Она, како чу, устаде брзо и отиде к њему. 30 Јер Исус још не беше дошао у село, него беше на ономе месту где га срете Марта. 31 А Јудејци, који беху са њом у кући и тешаху је, кад видеше Марију да брзо устаде и изиђе, пођоше за њом говорећи да иде на гроб да плаче онде. 32 А Марија, чим дође где беше Исус и виде га, паде пред ноге његове говорећи му: Господе, да си ти био овде, не би умро мој брат. 33 Онда Исус, кад је виде где плаче, и где плачу Јудејци који дођоше с њом, потресе се у духу и сам се узбуди, 34 И рече: Где сте га метнули? Рекоше му: Господе, дођи да видиш. 35 Исусу ударише сузе. 36 Онда Јудејци говораху: Гле, како га љубљаше. 37 А неки од њих рекоше: Не могаше ли овај који отвори очи слепоме учинити да и овај не умре?“
Одељак се отвара сменом Марте и Марије. Важно је уочити дијалошку форму преноса порука и значења. Прво Марта, затим Марија, сестре, посредују пред Исусом за Лазара, плетући упечатљиву структуру дијалога Исус – други, и обрнуто. Тиме еванђељски писац, ученик којег Исус љубљаше, појачава ефекат драме што се одвија, али и допунски артикулише догађаје везане за смрт Лазара. „Учитељ је дошао и зове те (φωνεῖ σε)“ (Јн 11, 28). Опазимо мотив „зôва“. Прво Марију позива — Марта (ἐφώνησεν), затим Марију преко Марте позива онај којег називају Учитељем (Διδάσκαλος): Исус. Овде је у духовно-симболичком смислу потребно регистровати чињеницу да свако људско биће, будући усмрћено услед греха, чека или своју смрт или смрт ближњих, те да га Исус, као Господ, већ позива да му приђе. Видећемо, једино он има власт и моћ, али и божанско разумевање у љубави, да спаси људско биће, избавивши га од смрти.
Вредно је увида и то да израз којим се означава чињеница да је Учитељ „дошао“ (πάρεστιν) има исти корен са грчким изразима што означавају разне видове и начине „присуства“ (πάρειμι; παρών; παροῦσα и др). У нашем случају то је присуство догађаја – кероса – спасења у личности Исуса Христа. Како Јован назначује у 7, 6: „Тада им рече Исус: Време моје још није дошло (ὁ καιρός ὁ ἐμὸς οὔπω πάρεστιν), а време је ваше свагда спремно“. Ту Исус говори о времену – догађају – своје крсне смрти и васкрсењу, али и о надолажењу малих и великих догађаја с тим у вези. На трагу Павла, аналогно исказу упућеном Колошанима, можемо додати како је управо Исус лично то еванђеље истине које се оприсутнило међу нама (τοῦ εὐαγγελίου τοῦ παρόντος εἰς ὑμᾶς Кол. 1, 6), као и међу онима окупљенима у Витанији. Није без значаја ни опис начина одзива Марије: она хита Господу. Писац на то указује два пута (ταχὺ; ταχέως Јн. 11, 29; 11, 31). Јер, час избављења је пришао у Исусу. Еванђељска порука, тако, упућује на прешност спасавања у Исусу.
Марија пада пред ноге Исуса. То је израз не само немоћи услед бола сестре пред губитком брата. Тиме је изражена свеопшта немоћ човека пред смрћу као „последњем непријатељу“ (1Кор. 15, 26). Ни то није све, пошто у духовно-симболичком смислу опажамо да падање пред стопе Учитеља јесте и гест својеврсног покајања пред Спаситељем: преокрет начина постојања личности од себе и за себе ка Другоме и за Другога, таквог који има власт живот да дâ или одузме. Сагласне томе су интонације у речима Крститеља: „покајте се“ (μετανοεῖτε) јер се „приближило (ἤγγικεν) Царство небеско“. Исус Христос јесте Царство што се и Витанији приближило.
Да је Исус неко апсолутно посебан, неко ко има моћ да смрт одагна или држи на даљини (да је то уверење оних који су уз њега), јасно се истиче чињеницом да Јован даје Марти затим Марији, дакле удвостручено, да кажу: „… да си ти* (ἦς) био овде…“ (Јн 11, 21 и 11, 32). Већ знамо да Марта исповеда Исуса с уважавањем његових месијанских својстава, такође као Учитеља. Исто важи за Марију. Свакако утолико што на месту где пада пред стопе Исуса, њега назива Господом (Κύριε Јн. 11, 32). Уочимо да сестре комуницирају „тајно“ (λάθρᾳ) , односно поверљиво, у односу на окупљене Јудеје, суседе и друге, те да деле особит осећај и увид у посебност тог Учитеља који је Господ.
Посебност Исуса, препознатог у месијанском достојанству Помазаника Божијег, Христа, у овом одељку се приказује још преко нечег изразито важног. Реч је о томе да наратив о Лазару на три места уводи описе плача и суза: оплакивање. Плаче Марија (κλαίουσαν Јн. 11, 33;) а са њом плачу Јудејци (κλαίοντας Јн. 11, 33). Након што их је угледао, после узрујавајућег емпатијског потреса (ἐνεβριμήσατο) у своме духу (τῷ πνεύματι), плаче и сами Син Божији, Исус (Јн. 11, 35). Тумучењем се треба уздићи изнад дословности која сугерише природност или очекиваност узгробног оплакивања као пуке психолошке чињенице. Ваља се узнети и поврх Шекспировог Ричарда из Хенрија VI према којем „оплакивати значи умањити дубину бола“ (Shakespeare 2012: III, 2, 1). Као важније, троструко указивање на сузе наглашава плач као најдубљи и најверодостојни вид реаговање људске душе на губитак, бол, тугу — на нестанак вољених. Сви редом пуштају сузе, и Господ. У том смислу, ова сцена одише егзистенцијалним реалитетом и психолошком уверљивошћу, који, на одређен начин, посредно потврђују историчност догађаја.
Нема сумње да је цео одељак (Јн. 11, 28–37) у духовно-егистенцијалном смислу, преко плача као места где се сустичу немоћ и бол, посвећен наглашавању граничног стања људске природе: смртности, немоћи, кидању међуљудских односа, уништењу пројеката личног живота. Пут изван и поврх тог стања већ је одређен као преумљујуће покајање, печатано непатвореним сузма. И заиста, по речима Ченија, „душа не би подизала дугу, када очи не би испуштале сузе“ (Cheney 1892). А са Дикенсом знамо да су сузе „киша која лије по ослепљујућој прашини земље што прекрива наша отврдла срца“ (Dickens 1992: 132). Духовно гледано, сузе што се лију у Витанији симболизују и „метод“ очишћења од греха: греха који узрокује управо смрт: прво духовно-умну затим телесну. Гледајући из патролошке перспективе, стога су и црквени оци (последујући Лк. 7, 36–58 односно Пс. 6, 7) у сузама исповедног покајања (διά τῆς ἐξομολογήσεως καί τῶν δακρύων) препознавали купку „другог“ односно „духовног“ крштења (Јефрем Сиријски, Химне девству 50, 20–21) које изгони „жалац умне смрти“ (κέντρον ἐν αὐτῇ τοῦ νοητοῦ θανάτου) (Симеон Нови Богослов: Главе практичке и теолошке 74 = Symeon 1982; Етичко слово 9 = Symeon 1996). Падање ничице, себезаборав, послушање гласу Господа, и сузе: показују шта је потребно са људске стране чинити (оно нужно) како би се усуд смрти превладао, свесно и слободно, пред стопама Господа који има силу речи и реч силе од Оца да чини немогуће могућим (оно довољно).
Међутим, као најзначајније истакнуто је да Јагње Божије, Исус, плаче (ἐδάκρυσεν ὁ Ἰησοῦς), из дубоког потреса. Ако је тај Исус Син Божији, ако је он не само Учитељ, Месија, Господ, већ и превечни Син Бога Оца (како ће прва 2 васељенска сабора утврдити оросима о јединородности и једносушности Сина Оцу), онда је ово место Еванђеља по Јовану у апологетском смислу јединствена појава у историји релгијских догађаја човечанства. Једино такав Бог који се у Исусу поистовећује са човеком у свему (осим у греху и злу [1Пет. 1, 19]), Бог који као невин узима последице греха на себе распећем на крсту, јесте Бог којем се ништа не може приговорити, а све му се може поверити. Он је кадар, и рàд, да преузме све човеково (осим греха и зла). Јер и сам он јесте и Човек у потпуности. Све човеково он узима на себе (надасве безмерно разарајући удес усмрћености људског рода): по цену крвопроливајуће смрти невиног на крсту (Фил. 2, 8). Овде бисмо могли, христолошки и антрополошки интонирано, да ретроактивно варирарамо прекор Григорија Назијанзина Аполинарију (који је Христа схватао као „небеског човека“ који није преузео ум човека него га је супституирао Логосом). Како опомиње Григорије, „оно што није преузето није ни исцељено (спасено)“ (Григорије Назијанзин: Писмо Клидонију 101, 5 = Gregory of Nazianzus 2002). И у наративу о Лазару на изразито јединствен начин видимо како то, еминентно, важи за људска страдања изазвана смрћу и смртношћу.
Завршетак одељка изнова подвлачи мрежни однос непатворене љубави: Исуса према ближњима („Гле, како га љубљаше“: ἐφίλει Јн. 11, 36), али и обрнуто: заједницу љубави коју узнемирава смрт. Такође, још једном уочавамо подлежећи мотив давања славе Оцу, а не самоме себи. Јудејци окупљени око гроба присећају се како је Исус отворио очи слепоме од рођења (Јн. 9, 1–4) и питају се како то да сада Исус не (може да) чини чудо обновљења. Међутим, ваља се присетити да је Исус приликом догађаја отварања очију слепорођеном казао како то чини „… да се јаве дела Божија на њему“ (Јн. 11, 3) те да њему, Исусу „… ваља да чини дела Онога који га посла“ (Јн. 11, 4).
Дакле: у овом одељку Исус по превасходству открива своју човечанску димензију (природу), такве су њене пројаве тојест моћи или силе:
- Исус није само Бог, Он је једнако и Човек.
(Такође: у Јн. 11, 27–38 Исус даје једно битно утешење)
*
Јн. 11, 38–44
„38 А Исус се опет потресе у себи, и дође на гроб. А то беше пећина, и камен лежаше на њој. 39 Исус рече: Склоните камен! Рече му Марта, сестра умрлога: Господе, већ заудара; јер је четири дана у гробу. 40 Рече јој Исус: Не рекох ли ти да ако верујеш, видећеш славу Божију? 41 Тада склонише камен где лежаше мртвац. А Исус подиже очи горе, и рече: Оче, благодарим ти што си ме услишио! 42 А ја знадох да ме свагда слушаш; него рекох народа ради који овде стоји, да верују да си ме ти послао. 43 И ово рекавши, викну громким гласом: Лазаре, изиђи напоље! 44 И изиђе умрли увијен по рукама и ногама погребним повојима, и лице му убрусом повезано. Исус им рече: Раздрешите га и пустите нека иде“.
Кулминативни део наратива о Лазару уводи нас у најмање четири важна сазанања у духовном и егзистенијалном смислу. Прво, сцена одише новим назнакама догађајног реализма. У апологетском смислу видимо како Господ, овде, свој божански идентитет не доказује теоријски (нпр. дијалектичко-реторички) већ, по превасходству, практички — у оном што услеђује дословно емпирички. Трулеће тело покојника одашиље „смрад“ (ὄζει Јн. 11, 39): што је регистровано чулом њуха; Лазар ће из гроба изаћи након што сви чују „громки глас“ Исуса који се обраћа Оцу (φωνῇ μεγάλῃ Јн. 11, 43): што је регистровано чулом слуха; сви присутни опажају изашлог Лазара (ἐξῆλθεν; ὄψις Јн. 11, 44): што је регистровано чулом вида; најзад, ожалошћени развезују завоје изашлога (λύσατε αὐτὸν Јн. 11, 44): што је регистровано чулом додира.
Битно је уочити да Господ не демонстрира силу адекстра, већ кроз прихватање и своје и човекове патње. Састрадална патња, са обе стране, јесте начин односа који једини у потпуности, духовно-онтолошки, изнутра повезује усмрћено створење и Створитеља, и то у Исусу који је Христос: преко Крста — Распети, преко Крста — Васкрсли. Сапатња је назначење онтолошког залога потребе створења за Створитељем, али и обрнуто, јер Господ је чиста љубав према свима и свему. Уосталом, прихватњем патње, кроз саосећање сузама али и кроз самоиспражњење пред човеком, Христос „… даје невиђено достојанство човеком сусрету са Богом“ (Kristeva 2010: 120).
Друго, потврђена је порука како је вероисповедање Исуса за Сина Божијег и Христа непоходно да би Отац и Син садејствовали чудо, тојест преображујућу обнову наизглед необновљивог а тљеног човека, Лазара. Отуд опомена Марти: „Не рекох ли ти да ако* верујеш (ἐὰν πιστεύσῃς), видећеш славу Божију?“ (Јн. 11, 40). Господ жели да створење буде слободно чак пред његовом апсолутном свемоћи, несаблажњено у статусу пријатеља. Зато позива Марту не само да утврди своју веру, већ да настави на путу поимања пуних импликација ранијег „верујем“ (Јн. 11, 27), којим је заправо подвукла питање Исуса, али потврдила и разлог да се поново пита: Јели он заиста Месија за којег је писано да долази у свет?
Треће, новозаветна сведочанства потврђују да је Исус оваплоћена послушност своме Оцу, безусловно и безизостатно. Рецимо: „А Исус им рече: Кад подигнете (ὑψώσητε) Сина Човечијег (Υἱὸν τοῦ ἀνθρώπου), онда ћете дознати да Ја јесам, и да ништа сам од себе не чиним: него како ме научи Отац […]. Онај који ме посла са мном је. Не остави Отац мене сама; јер ја свагда чиним (ποιῶ πάντοτε) што је њему угодно“ (Јн. 8, 28–29). Овог пута, међутим, у Јн. Гл. 11 Син пројављује да је Отац једнако послушан њему у смислу савршено усаглашеног (никад прекиданог) вољног садејства двеју божанских Личности: оне Оца са Сином и оне Сина са Оцем. И још, како упућује дубок увид Григорија Паламе (изведен из интертестаментарног читања Старог завета Новим заветом, и обрнуто): као што је у „дан“ стварања свет створен „саветовањем“ и послушним садејством превечног Логоса-Сина Оцу, тако сада Отац слуша Логоса-Сина те даје силу обновљења творевине управо Сину. „Лазаре, изађи напоље!“ „Те речи, иако због народа изговорене у облику молитве“, појашњава Палама, „нису биле речи молитве, него господства и самовласти (δεσποτείας καὶ αὐτοκρατορίας)“ (Григорије Палама: Беседа 15 на Цвети = Gregory Palamas 2014).
Додали бисмо, Исус као Син Божији, Христос, сада обнавља Адама у лику Лазара, и, важно је уочити, Исус као Син Божији подизањем Лазара из гробне пећине предображава (типолошки говорећи) сопствено распеће, погребење и васкрсење, као и потпуну обнову људског рода ослобођеног смрти. Управо је Лазар, тако, и предобраз (типос) обнове Адама и предобраз (типос) Христове смрти, погребења и васкрсења. Адам је створен према образу Христовом, а сада Христос обнавља образ Лазаров. Али, тек Исус Христос јесте последњи Адам (1Кор. 15, 45). Тек „у њему“ и његовим „животодавним духом“ и први Адам (Пост. 1, 26–27) и сви последујући људи, укључујући Лазара Четвородневног, и све твари, бивају потпуно сабрани, преображени и возглављени (Еф. 1, 10): у његовој Личности и његовом Телу – Цркви, као литургичко-сабирајућем и евхаристијско-преображавајућем епицентру Царства, што је већ ту али и надолази из будућег (уп. Мк. 1, 15). „Јер као што у Адаму сви умиру, тако ће и у Христу сви оживети“ (1Кор. 15, 22).
Допустимо још једно теолошко проширење учинака догађаја о којем рефлектујемо: „Христос зацељује ране што их је људској природи и свеукупној творевини нанео преступ првог Адама. Христос у себи сумира и сабира свеколику творевину (Eф. 1, 10). Речима светог Иринеја Лионског: ‘Као вечни Цар Он све ствари возглављује у себи’ (Иринеј Лионски: Против јереси, III, 21, 9 = Irenaeus 2010). Христос је пострадао у име човечанства како би нас привео учествовању у заједници триједног Бога, тријумфујући над грехом и злом, учинивши ‘мир својом крвљу на крсту’ (Кол. 1, 20). Тако, ми смо нова твар (2Кор. 5, 17) ‘народ задобијен’ (1Пет. 2, 9), опроштен, исцељен и обновљен“ (ICAOTD 2015: 5–6). У заметку, таква збивања већ су заложена у догађаје које описује, али и интерпретира, наратив Јована о Лазару и Исусу, и свима окупљенима око њих.
Четврто, погледајмо учинке вероисповедне а покајне љубави Марте и Марије према Исусу као Сину Божијем Христу. Дакле, погледајмо Лазара још једном: (а) печат судбине и фатални круг смрти сломљени су, тојест камени точак на гробној пећини је одваљен (ἄρατε τὸν λίθον Јн. 11, 39); (б) тескобна суженост простора и тама пећине, та вишедимензионална конфинација што тежи ничем, преокренута је позивом да се изађе напоље (Λάζαρε, δεῦρο ἔξω 11, 43): у (в) светлост простора, или, у простор светлости – у поље славе Божије (δόξαν τοῦ Θεοῦ Јн. 11, 40) – у којем се све тачке перспективе, са сваког стајалишта, стичу у Лику Другог — Христа. И нису ли свезе повоја што сапињу Лазара, у духовном смислу, аналогне свезама греха што сапињу не само тело већ душу и дух човека? Сада оне бивају покидане као што је покидана власт смрти над Лазаром. Тако, као минимум, сусрет са Христом ослобађа човека од ропства смрти у скучености, непокретности и тами, и уједно измешта човека из прекида веза живота и љубави.
Дакле: у овом одељку Исус по превасходству открива своју богочовечанску димензију (двоједну природу), такве су њене пројаве тојест моћи или силе:
- Исус није само Бог, Исус није само Човек, Он је једнако и Богочовек.
(Такође: у Јн. 11, 38–44 Исус даје једно (пред)испуњење обећања)
2.1. Јован 12: Син, верни и предображење Царства. Сусрет са Христом ослобађа од спутаности смртоносним болестима тела, душе, духа. Тај сусрет ослобађа појединца, и, по преносу, потенцијално ослобађа и друштво. То, међутим, није све. Сусрет са Христом ослобађа за преображај у новом начину живота: дакле, не за пуки повратак на пређашње стање рецимо здравља у конвенционалном смислу. И то је заложено у наратив о Лазару, на крају разматране Гл. 11, односно на почетку Гл. 12. Потоњој глави се окрећемо како бисмо размотрили оно што видимо као „евхаристијски“ контекст витанијско-јудејске заједнице успостављене деловањем Исуса Христа. Наравно, ово је уочљиво ако се сместимо на анагошки план значења тумаченог текста.
*
Јн. 11, 45–46; 12, 1–3, 9
„45 Онда многи од Јудејаца који беху дошли Марији, видевши шта учини Исус, повероваше у њега. 46 Неки пак од њих отидоше фарисејима и казаше им шта учини Исус. […]. 1 А Исус на шест дана пре Пасхе дође у Витанију, где беше Лазар који умре, кога он подиже из мртвих. 2 Онде му зготовише вечеру, и Марта служаше, а Лазар беше један од оних што сеђаху са њим за трпезом. 3 А Марија, узевши литру правога нардова скупоценога мириса, помаза ноге Исусове, и обриса косом својом ноге његове; а кућа се напуни мириса од мира. […]. 9 Дознаде многи народ из Јудеје да је онде и дођоше не само ради Исуса, него и да виде Лазара кога он подиже из мртвих“.
Вратимо се изласку Лазара из гробне пећине јер је још једном нити повезан са сценом Витанијског обеда. То што Лазар по изласку из пећине ћути свакако је гест, знак, опита оног неизрецивог и немисливог, оног светог. То је ознака последице најинтимнијег додира са Богом у Исусу. То је знак и сублимације туге (могућно хармолипијске) запрепашћеног Лазара у крајње смирење створења које је на сопстевној кожи осетило и освестило све што Бог јесте за човека (благобиће, постојање и живот) и све што човек јесте без Бога (злобиће, ништавило и смрт). То тихујуће а громко ћутање Лазара израз је и немоћи људског бића да искаже сву благодарност Господу за дар живота, овог пута са пуном свешћу о томе шта се смрћу заправо губи. Најзад, мук Лазара (а није пренесено да је током вечере са Господом говорио) урамљује атмосферу обеда окупљених пријатеља и придошлих Јудеја са Исусом.
Витанијски обед (δεῖπνον) предображава евхаристијски обед, као и благодарствени живот народа Божијег сабраног у незалазној слави Царства (Откр. 4, 9; 7, 12). Тај обед јесте икона Царства Божијег што надолази: самим тим, тај обед је предокушај Царства. Притом, основно устројство Царства (сабрање верних у Господу) пројављено је већ ту, у том дому где су присутни Лазар, Марта и Марија, и то на један већ евхаристијско-црквени (благодарствено-саборан) начин. Дом у којем се налазе Лазар, Марта, Марија и остали сабрани око Господа (највероватније дом Симона Губавог) јесте у типолошко-анагошком смислу Дом Господњи, црква у малом. Смрт, грех, зло или раскол, као ни ружноћа, немају приступа у тај Дом. Знамен томе су поступци који сугеришу (а) клице протолитургичког богослужења (многи дођоше = οἱ ἐλθόντες; вечеру направише и принеше му = ἐποίησαν οὖν αὐτῷ; Марта служаше односно ђаконисаше = διηκόνει;) као и (б) клице протолитургичког богопрослављења Сина Божијег достојним покретима: „… Марија помазаше (ἤλειψεν ) ноге Исуса“; „кућа се напуни мириса од мира (ἐπληρώθη ἐκ τῆς ὀσμῆς)“ (Јн. 12, 3). Како ће исти Јован пренети у Књизи Откривења, потврђујући есхатолошки смер свега што Исус Христос чини у име успостављања Царства Очевог у слави: „Напиши, ‘блажени су они који су позвани (κεκλημένοι) на свадбену вечеру Јагњетову’ (δεῖπνον τοῦ γάμου τοῦ Ἀρνίου)“ (Откр. 19, 9).
2.2. Јован 10: Отац, Син и сведочанство дêла. Остаје да се вратимо инсистирању Исуса на делима. У интертекстуалној равни уочавамо да у главама што претходе, али и оним што последују дèлу подизања Лазара, Господ истиче да он чини дела која су сагласна вољи и закону Оца (нпр. Јн. 12, 49–50). Он не уверава речима, тојест не само речима. Речи су ипак измештене из „стварности“ колико је то мисао у односу на чула. Другим речима, са бићетворним или бићепреобразбеним догађајем нема преговора нити околишања. То је напросто суверена очигледност. Упркос томе фарисеји и други не верују: ни пре, ни за време подизања Лазара, ни потом. Само неки вероваше (слично исходу на Ареопагу Дап. 17, 33–34). Та дела Исуса (о којима се овде говори Јн. 9, 10, 11, 12 и др) имају пре свега исцелитељско-пастирску – сабирну – димензију. Она пре свега имају за циљ да Израиљ (преко њега и људски род) отргну из таме, кривоверја, развраћености, смрти: и, да народ Божији саберу око Господа, финално на обеду славе у име Оца. Погледајмо како Јован устројава, гради и узајамно подупире везе осведочења делима:
Јн. 5, 36: „Али ја имам сведочанство веће од Јованова; јер дела (ἔργα) која ми даде Отац да их савршим, ова дела која ја чиним (ποιῶ) сведоче за мене да ме је Отац послао“; Јн. 10, 24–38: „Ако си ти Христос, кажи нам отворено. Исус им одговори: Рекох вам па не вјерујете. Дела (ἔργα) која творим (ποιῶ) ја у име Оца својега, она сведоче о мени […]. Ја и Отац једно смо. […] Ако не творим дела Оца својега, не верујте ми. Ако ли творим, иако мени не верујете, делима верујте (ἔργοις πιστεύετε), да познате и верујете да је Отац у мени и ја у њему; Јн. 15, 24: „Да не творих међу њима дела (ἔργα) која нико други није творио (ἐποίησεν), не би греха имали: а сада су и видели…“.
3. Закључно разматрање. Издвојићемо четири главне поруке које смо тумачењем Јн. 11, 1–46 и 12, 1–3 осветлили. Прво, радикално покајање и неподељено исповедање вере у љубави да Исус јесте Христос, Син Божији, отвара божанско дејство Исуса у прилог обновљења како људског бића тако људске заједнице. Друго, циљ делатности Исуса јесте да исцели и сабере народ Божији, у заметку као нови Израиљ, и да своје овце заокружи у заједницу око себе као Пастира који чува, држи и објављује вољу Оца. Треће, евхаристијски карактер новоуспостављане – новозаветне – заједнице битно је обележен сабрањем верних и благодарећих у обедно-обредном служењу Исусу као Сину Божијем, Спаситељу. Тај обед уједно је својеврстан обред. Четврто, изнели смо како кроз три одељка, узастопно, Јован даје да уочимо три битна вида Исуса као личности (при чему се ти видови узајамно подржавају и артикулишу): (1) Он је Бог. Исус није само човек, Он је једнако и Бог: у Јн. 11, 17–27 Исус полаже једно обећање које може испунити само прави Бог; (2) Он је Човек. Исус није само Бог, Он је једнако и Човек: у Јн. 11, 27–38 Исус даје једно утешење које може извршити само прави Човек; (3) Исус није само Бог, Исус није само Човек, Он је једнако и Богочовек: у Јн. 11, 38–44 и Јн. 12, 1–3 Исус даје једно (пред)испуњење обећања: то да смо деца Божија која ће бити изузета смрти сабирајући се око Господа као у Царству Очеве славе и ради те славе. Уочавање, анализа и разумевање побројаних аспеката тумаченог одељка поруке Јована омогућени су применом комбинованог егзегетичког метода четири значења, као и претпостављањем евхаристијског телоса (Откр. 4, 9; 7, 12) који, сагласно магистралној линији православног светоотачког богословља, одређује конституцију новог Израиља у Исусу као Христу. У том есхатолошком правцу, првенствено типолошко-анагошки, разумевали смо и тумачили смисао поруке наратива о Лазару.
* Критичке јединице (фус ноте) су уклоњене из текста пошто наш портал није научни магазин нити је наша публика стриктно академска, тако да не би непотребно оптерећивали поенту коју је Професор маестрално изнео пред нас, уклонили смо.
