„Маркел каже: „Свако је свакоме крив за све и свако свакоме треба да опрости за све, и то је онда рај“. А почео је, још као адолесцент, као дрчни атеиста, који доводи до очаја своју мајку. Туберкулазан је и пред крај доживљава преокрет: осећа да је он у рају. Види дрво и то је већ довољно да буде у рају. Зашто? Јер је схватио да је свако свакоме крив за све, али уз додатак, да свако свакоме за све треба и да опрости. Та идеја варира, то ће на свој начин, у бурлескном тону, рећи и Грушењка, полупијана, у Мокром: „Кад бих ја била Бог“, то је већ само по себи комично, „ја бих свима опростила и рекла: грешничићи моји, све вам опраштам, а опростите и ви мени, глупој жени, ја јесам звер, али опростите ми!““
„Писац каже: он је и птице за опроштај молио, што је било скоро бесмислено. Пазите, шта ради генијалан писац, он каже „скоро бесмислено“, не бесмислено него „скоро“.“
„И онда, пристрасност према Христу. То је парадокс, с једне стране идеалан лик, најсимпатичнији, каже Достојевски, најлепши, најузвишенији идеал до којег је човек могао доћи, неостварљив је, јер човеково Ја смета да се изврши његов налог – Љуби ближњег као самог себе. Али немогућност да се тај идеал оствари је извор човекове егзистенције. Без те фикције, без те илузије, без те идеје, без тог идеала, човек не може да живи, он умире, и народи умиру. Значи та, да кажемо фројдовском темринологијом, илузија – Фројд говори о „будућности једне илузије“: људи ће се опаметити, па ће сви постати атеисти – јесте, по Достојевском, нешто без чега људи уопште не могу да живе.“
У Књизи о Јову појављује се, „у вихору“, Бог лично и каже: „Шта се петљаш у оно што не разумеш, где си ти био кад сам ја небо разапињао?“ То је питање целине, ти се део те целине и не разумеш ствари. У том смислу, ни Иван Карамазов, ако пажљиво читате, није атеиста него антитеиста, богоборац. Он ће, кад га Фјодор Павлович онако полупијан пита: „Иване, има ли Бога?“ рећи: „Ма нема, какав Бог.“ Кад пита Аљошу има ли Бога, он каже да има, јер за Аљошу то и није никакво питање. Он, кад је поверовао, није могао да верује „за две рубље“, него кад верује, он верује – готово!
„Знате шта, Зосима није био разбојник, али погледајмо кад је он доживео преображење? Кад је требало да иде на двобој, који је бeсмислен, због неке тамо глупости. Он је официр, и пре поласка на двобој, тога јутра, незадовољан својим посилним, шамара га, а овај стоји пред њим у ставу мирно док га он шамара. И што је најлепше, тај посилни мисли да је то сасвим у реду да га његов господар шамара. Не мора да буде разбојник. У том тренутку схвати да у томе има нечег дубоко погрешног, да неко стоји пред њим у ставу мирно, а он га шамара и искаљује свој лудачки бес, да би потом пошао да убије неког човека, или да би тај човек њега убио, низашта. И онда, да не би испао кукавица, он оде и издржи туђи метак, противник промаши, Зосима опали у ваздух, извини се, клекне, шта беше, пред тим својим посилним, пусти га, напусти пук, напусти све и постаје ходочасник.
Наравно, средина га одмах прогласи јуродивим. То је оно што код Достојевског у разним делима најузвишенији ликови важе и за лудаке, а убиство, пљачка, подлост итд., то је нормално. То се рачуна као природно и нормално.“
„И то је све за један сат, у Сну смешног човека, пазите: за један сат, то је скоро хумористички, а у Браћи Карамазовима Маркел каже: за кратко време, па сад то може да буде и два дана, рецимо. Не треба револуција, не треба ништа, ако послушамо Христа и заволимо другог као самог себе. Или оно што пише поред одра своје жене Маше: ако човек поништи и жртвује своје Ја другоме, онда је то рај… али то је немогуће, Ја не да, Ја смета. И зато човек живи са осећањем греха, може се рећи и пакла у себи.
А сад, једна је ствар да ли ви тумачите тај текст у којем се говори о томе како она лежи мртва, изложена на одру, и он то записује, а већ увелико траје његова афера са Аполинаријом Сусловом, која га је намучила, сексуално и у сваком смислу, а нешто друго, да ли ћете се бавити романима Достојевског, читати оно што у његовим књигама пише, то што ја покушавам да радим, а ово друго, из његовог живота, остаје у заградама. Дело је дело, текст је текст, оно што пише – пише. Његов живот такође може да се испитује, али тада је неопходна друга методологија, неопходни су другачији интерпретативни поступци. Ево, чули смо, Јунг, па ће неко други рећи: не Јунг него Фројд. Или шта већ све утиче на нечији живот и одређује га – чиме се то мери и оцењује?“
Извор: Агапе антологија 3 (водитељ Александар Гајшек)
