Последње двије деценије већина медија и политичара широм планете нам шаљу поруке на линији да:
– уопште није битно каква музика се слуша односно њен квалитет и порука
– нису битни текстови, односно садржај текстова музике која се пушта у јавном простору
– музика је забава и самим тим нема већи утицај на друштво.
Kада је 1988 године реп група NWA („Niggaz Wit Attitudes“) објавила сингл под називом „Fuck the police“, насиље према полицајцима у САД је порасло у идућем периоду за 300%.
За све ове трендове директно су одговорни директори музичке индустрије који су умјетнике који су имали друштвено одговорне и оптимистичке текстове скрајнули, а форсирали такозвани „Gangsta rap“ који је промовисао културу дроге, неодговорног секса и прије свега што бруталнијег и бесмисленијег насиља, односно „културу криминала“.
Овај тренд је отишао толико далеко да је постало сасвим природно да сваки други локални криминалац из предграђа САД је од првих већих зарађених новаца тражио студио и продуценте који ће му направити албум и на тај начин промовисати његову „репутацију“ у окружењу, већина њих и без икаквих гласовних могућности, па чак и без слуха.
Довитљиви продуценти у таквој невољи хватају се дигиталних алата, па тако почињу све масовније да користе „ауто-туне“, односно дигитални ефекат који дословно на силу угурава ваше фалшеве на стандардне тонске висине тоналитета. Овај алат је испрва кориштен искључиво као „шминка“ да пјевачима исправи тек покоји тон, међутим када су га почели користити људи без слуха и гласа он је добио крајње роботизован ефекат, а што је касније постало дословно тренд јер ниси „гангста“ ако имаш добар слух и глас. Па тако те нарцисоидне пубертетске тежње да тај сеоски криминалчић буде у центру пажње односно „посебан и јединствен“ су даље отишле тако далеко да су „умјетници“ почели да ваде здраве зубе и уграђују златне, фарбају косу у неприродне боје (дречаво зелена, роза, љубичаста итд) и да се тетовирају по читавом лицу.
Обзиром на потпуно одсуство образовања и врло скромно животно искуство „аутора и умјетника“, већина савремене реп/треп музике у својим текстовима апсолутно не додирује значајне животне, психолошке, емотивне и мисаоне тематике, већ искључиво служи у сврху да се похвали материјалним успјесима извођача и његовим „богатим“ ноћним животом, па тако имамо пјесме о великој количини новца који су стекли, скупим аутомобилима које возе, маркама кич гардеробе коју носе, те пићима и храни коју конзумирају.
Та gangsta trep култура која се „прелила“ преко баре односно Атлантика је у нашим крајевима почела прије неких десетак година, а за прве популарније промотере имала је особе које су заиста кривично гоњене од стране органа правосуђа БиХ и Србије уз пресуде за кориштење и промет наркотика.
ТО је музика на којој је одрасла данашња генерација, а свакодневно слушање оваквих текстова у критичним годинама развоја дјечије личности по мишљењу „стручњака“ нема никаквог утицаја на то што имамо море нарцисоидних личности без трунке емпатије које се фурају на пиштоље и насиље.
Нема, то је све случајно и спонтано.
То је „модерно“ и „пожељно“, „то дјеца воле“.
