Старац Порфирије не раздваја духовни живот од осталог човековог живота нити између њих поставља ограде и препреке, као што код нас често бива. Стога, иако велики значај придаје занимању за молитву и за изучавање Светог Писма, за химнолошке каноне и тропаре Цркве, он истовремено указује на неопходност шетње кроз природу и обилажење околине, гајење врта, биља, цвећа и дрвећа, али и тврди да је бављење „уметношћу, музиком и тако даље, чини веома добро човеку“. Верује да све ово „попут лека“ утиче на човека и помаже његовом излечењу. Он је целовит и интегралан човек који жели да и сви други буду целовити и радосни. Зато све ствари и целокупну творевину посматра као средство које нас узводи ка великој Љубави, ка Христу. „Све је свето – море, и купање, и јело…Свему се радујте! Све нас обогаћује, све нас води ка великој Љубави, све нас води ка Христу“
Говорећи о духовном животу, старац Порфирије није наводио оно што је читао него је причао о ономе што је сам доживео. Зато су његове поуке и поседовале уверљивост која потиче из искуства и личног односа према ономе што је узвишеније и значајније, односно према Христу, Који јесте све. Он је, рецимо говорио: Кад нађеш Христа, то ти је довољно. Ништа друго више не желиш, миран си и спокојан, постајеш други човек. Живиш свугде – где год постоји Христос. Живиш на звездама, у бескрају, на небу с анђелима и светима, а на земљи са људима, биљкама и животињама, са свима и са свим што постоји. Онде где постоји љубав према Христу, ишчезава осећање усамљености. Уз Христа – ти си миран, радостан, испуњен. Нема више меланхолије, ни болести, ни притиска, ни немира, ни мрзовоље, ни пакла. Христос је у свим твојим мислима, у свим твојим делима. Имаш благодат и можеш све да претрпиш Христа ради. Још си у стању да страдаш на правди Бога. У стању си да подносиш неправде за Христа, и то с радошћу. (…) Када Христос уђе у срце, живот се мења. Христос је све.
Овакав однос према Христу јесте мистички, али и агапијски и еросни. Живот хришћанина је „скривен са Христом у Богу“. Исти доживљај и исто подстицање апостола Павла срећемо и код старца Порфирија: „Старајте се да вас нико не види и да нико не примећује то што чините кад приносите своје служење и своју молитву Божанству. Све чините тајно и скривено као што то чине подвижници. Сећате ли се шта сам вам једанпут рекао о мало славују? Он пева у шуми, у тишини. Можеш ли рећи да га неко слуша или хвали? Нико. Али како је лепо његово певање усред пустог места! Да ли сте икада видели како се надима његово малено грло? Исто то дешава се са човеком који заволи Христа и његово се грло надима од песме Христу и суши му се језик ос силине љубави у његовој песми.
Духовни живот код Старца Порфирија нема смисао принудних поступања него је директан љубављу према Богу. Да би ову истину потврдио и показао веродостојном, он као пример наводи човечанску љубав. „Узмимо једну слику из људског живота. Заљубљен човек не може да живи далеко од личности коју воли, нити пак има потребу за тим да ту личност пренесе из ума у срце, него чим види своју драгу, њему срце заигра од радости. Кад је далеко, па на њу мисли, опет му срце заигра од радости. Нема потребе да улаже било какав напор по том циљу. Тако је и са Христовом; само што је притом, наравно, све божанствено: божанствена љубав, а не телесна. Та божанствена љубав је мирна. Она је интензивнија, дубља од обичне љубави. Па као што у случају природне љубави, кад не видиш љубљену личност, патиш, тако и овде патиш. Исто тако, као што патиш љубави, и то до суза, и онда кад си у близини вољене личности, тако и у односу на Бога патиш због љубави и. не знајући како и зашто, проливаш изобилно сузе љубави, умиљења, радости. То и јесте умиљење.
Агапијска и еросна димензија духовног живота јесте оно што даје печат целокупном Старчевом учењу, као што је одређивало и читав његов живот. Зато је овако говорио: „Кад волиш, можеш да живиш и на бучном централном тргу у Атини, на тргу Омонија, а да и не знаш да се налазиш на Омонији: не примећујеш ни аутомобиле, ни пролазнике, нити ишта друго. Са си са личношћу коју волиш. Живиш њоме, радујеш се њој, она те надахњује. Зар све ово што говорим не одговара истини? Замислите, међутим, да та личност коју волите јесте Христос. Христос у уму твоме, Христос у срцу твоме, Христос у васцелом бићу твоме. Христос свуда. Уосталом, Старац нас уверава да ово нису теорије већ његов доживљај и његово животно стање. „Овим темама сам заокупљен. Трудим се да изнађем начина како да заволим Христа, то више мислиш да Га не љубиш, па још више чезнеш да Га заволиш. Иако то ни сам не схваташ, ипак идеш све више у висину, у висину“.
Крај првог дела
Из књиге Свети Порфирије Кавсокаливит – издање Беседа
