У Јевтићевим делима присутни су и елементи емоционално маркиране синтаксе – интерогативне и екскламативне реченице, које научничко излагање приближавају пастирском и проповедничком:
Па ипак, ко сме рећи да је Свети Дамаскин један обичан конзервативни теолог и да није дао ништа ново и спасоносно у православном богословљу? (Траг. 26); И данас, кључно је питање не: има ли Бога, не: да ли је Он праведан? Не: да ли је Он створио свет? <…>, него: Је ли Он тај за Кога се издавао? (Од Откр. 159). Шта ћемо да радимо кад, рецимо, сутра потрошимо ресурсе, резерве земље? Почећемо да црпимо из свемира? И где нам је крај? (Од Откр. 94).
Специфичности синтаксичког нивоа уочавају се и у високој фреквентности архаичних инверзивних конструкција са постпозицијом конгруетног атрибута, у чијем својству се традиционално користе лексеме семантички релевантне за сакрални текст:
Да би живот био свети живот, треба да је прави, истинити живот, тј. живот у побожности и богопоштовању, живот црквени“ (Траг. 39); Метод православног богословља […] не сме престајати да подсећа и указује и руководи ка великој животној и подвижничкој (опитној) истини вере и саживљења и општења са Богом Живим и Истинитим (Траг. 18).
За Јевтићев теолошки израз карактеристично је и коришћење синтаксичких понављања, нарочито у семантички кључним деловима текста. Понављање се може реализовати и на морфемском и лексичком плану (исп. Пипер 1979: 79-85), што се такође често користи као ефектно стилско изражајно средство. У примерима које наводимо наилазимо на комбинована понављања:
Наш стари, огреховљени и осмрћени човек кроз покајање и крштење умире, и рађамо се изнова, и препорађамо се, и живимо сада новим животом и плодоносимо Богу (Траг. 73); Наша душа и наше тело се преображајно усвајају од Христа […] и Његовим Духом продуховљују, оистињују и омудрошћују, обесмрћују и обожују (Траг. 33); Дух Свети је оживотворитељ, надахнитељ, градитељ и обожитељ тога Христовог Тела, које је Црква (Траг. 50); Истински православни, црквени живот ослобађа човека, очовечује човека, он заиста обистињује и оистињује човека (Траг. 92); Вера богослову даје могућност да се приопштава, причешћује, присаједињује Тајни Живога Бога, о Коме затим опитно богословствује (Траг. 21).
Коегзистенција емоционалности и рационалности излагања, из којих проистиче преплитање одлика научног стила са експресивним средствима која су углавном својствена другим сакралним жанровима (молитва, посланица, проповед) или другим функционалним стиловима (информативно-публицистичком, књижевноуметничком), као што смо показали, чини основно обележје теолошког израза Еп. Атанасија Јевтића. На крају, истаћи ћемо и то да се у Јевтићевим теолошким делима много више него код других теолога „пробија“ индивидуалност, која је у непосредној зависности од његове духовничке харизме и богословског ауторитета, али која кореспондира и са његовим литерарним афинитетима. Извесно је да лепота, експресивност и емоционалност богословског израза Еп. Атанасија нису пуки украс, него да извиру из карактеристика саме теологије као учења упућеног не само уму, него пре свега срцу човековом као органу богопознања.
Професор др Ксенија Кончаревић
