Теолошки израз Атанасија Јевтића карактерише се и посебним морфолошким обележјима. У питању су пре свега одлике функционисања глаголских форми које обликују дидактичку усмереност његовог дела.
Као стилистички маркер најпре се уочава „презент теолошке генерализације“, који се користи као средство актуализације и оприсутњења догађаја из свештене историје:
Отац вечно љуби Сина и Духа Светог, будући и имајући вечно Огњиште Тројичне Љубави, пуноћу Љубави. Не само да воли Отац Сина и Син Оца, него и Духа Светог воле Отац и Син, и обратно, и узајамно (Од Откр. 38). Он (Богочовек) је у нашем људском свету и историји показао и показује јединствену Истину и Мудрост као реалност лично оваплоћену, али и стално оваплотљиву (Траг. 31)
Презент се такође користи при увођењу интертекста, обично приликом цитирања Светог Писма и светоотачких дела, ради означавања говорне радње која се догађала у прошлости:
Овако говори о богословљу Свети Дијадох, епископ Фотички, из 5. века (Траг. 5); Ево како о томе говори велики Јеремија (Траг. 71)
Стилистички релевантне су и такозване ми-форме, што служе као формални маркер идеје саборности као једне од фундаменталних идеја православне еклисиологије која налази одраза и у менталитету чланова Цркве:
Зато је потребно да, уз догматско Предање Цркве, држимо истовремено и подједнако и канонско Предање Цркве (Свешт. Кан. 14); Улазећи у Литургију Православне Цркве и учествујући у њој, ми присуствујемо и заједничаримо […] са осталим члановима Цркве, у тој великој Тајни Побожности, и самим тим ми се на Литургији понашамо, владамо и живимо, дакле ми себе на Литургији васпитавамо (Траг. 100); И зато, када Бог да да дође крај света – и дај Боже да дође што пре – тада ако нас затекне у Литургији, у оном истом моменту Литургија би се развила и разлила (као на компјутеру када се из једне сличице развије цео систем), из наше Литургије разлило би се Царство Небеско (Од Откр. 277).
Честа су и непосредна обраћања аутора читаоцима у 2. лицу множине, што такође проистиче из харизме, благодатног дара Архијерејевог поучавања саборног организма, свештене пуноће (плироме) Цркве:
Некада осетите на молитви да вам се плућа отворе, душа вам се отвори жељом да се молите. Знајте засигурно да је то невидљива подршка Духа Светога. Незаслужена – човекољубива. Кад мислите да сте заслужили, онда се слабо молите. Али кад вас нека невоља притисне, и осећате своју слабост, онда је ту Дух Утешитељ близу, у срцу, души, телу (Од Откр. 258)
Такође се уочавају бројни случајеви функционисања модалних облика, којима се изражава општеобавезност догмата и канона и истиче неопходност поштовања одређених богословских постулата или доктринарних ставова у заједници Цркве:
То је тајна личности Божије: да Бог може „иступити“ из Себе, не променивши и не изгубивши Себе (Од Откр. 86); Није довољно само ступити, учланити се у Цркву, крстити се, него се треба борити у себи и око себе за изграђивање Цркве (Од Откр. 377); Ако смо у детињству крштени, као што су многи од нас, онда је потребно да дата нам светокрштењска благодат постане и наша својина, да је и лично усвојимо (Од Откр. 237); Није та љубав већа од љубави према Духу, али је Отац тако хтео да према нама утемељи љубав Своју на тој вечној љубави прима Сину (Од Откр. 73); <…> И Св. Канони могу се примењивати, али и прилагођавати и економисати, али се не може, и не сме, њима грех и зло и неправда, и трулеж и пропаст повлађивати или подржавати (Св. Канони. 21).
Анализа материјала показује и да је у делу Еп. Атанасија присутна доста висока концентрација придевских образовања или синтаксичких конструкција са значењем изузетно високог степена својства, што пружа могућност за интензивирање експресивности излагања:
[…] да је теологија један од највећих дарова Божијих (Траг. 5); Они су први у заједници Оваплоћенога Бога – Христа Спаса човека и света, Који је Свети над светима (Од Откр. 375).
Професор др Ксенија Кончаревић
