С тачке гледишта стилске обојености јединица које конституишу Јустинов  теолошки израз и доприносе његовој експресивности обратићемо пажњу најпре на лексику црквенословенске провенијенције. Веома је мало термина који немају српски еквивалент, или при чијем се превођењу на савремени језик износи само приближна експликација семантике:

 

На све се низводи очиститељна и теургичка благодат Духа Светог, са последњим циљем – да се све возглави и учлани у Тело Христа Богочовека и тако све обожи и охристови (Траг. 64); То  зато што је циљ целокупног домостроја (икономије) Божијег возглављење свих и свега у Христу и испуњење свих и свега Духом Божијим (Траг. 61); По Светим Оцима наше Цркве богословље и богословствовање је крајње назначење и истинска храна сваког људског бића (Траг. 6-7); За људску природу може да се каже да се она обнавља, али за божанску не може, и зато стоји израз у словенском преводу: „новосјечетсја“ […] , да се обе у Христу природе „на нови начин постављају“ (Траг. 82); Верујем и у Јединородног Сина Његовог, неистечно и ванвремено од Њега рођеног (Свешт. Кан. 607); […] постоје Свете Тајне и границе канонског реда и благочинија  = добропоретка Црквеног (Свешт. Кан. 16); Монаштво ћу руководити по правилима и уставима Светих Отаца […], како у благољепију Светог Богослужења, тако и у осталом поретку монашког девственог и анђелског живљења и христоликог и мученикоподобног подвизавања (Свешт. Кан. 611).

 

У Јевтићевом делу, међутим, запажамо често посезање за лексемама које поседују еквивалент у српском језику (наводимо их у загради, иза курзивом истакнуте црквенословенске лексеме), што аутору омогућава стварање једне посебне, узвишене тоналности богословског промишљања стварности, одељивање сакралног од секуларног, теоцентричног од антропоцентричног виђења света:

 

[…] то знање се никада не може упоредити и изједначити са живим опитом (искуством) облагодаћене вере (Траг. 19); […] држање речи Божије пројављује се (манифестује се) тек у извршавању заповести Христових (Траг. 8); […] То су:  одбацивање житејских (свакидашњих животних и родбинских) веза, обасјање ума огњем промене и преображаја, заједничарење са Анђелима […], свевидљивост (тј. духовно сагледавање, прозрење, созерцање – курзив А. Ј.) (Траг. 5); Напротив, Свети Оци са ретким дерзновенијем (одважношћу) наглашавају да је наше сједињење са Христом Логосом присније и тешње неголи са Оцем и Духом Светим (Траг. 14);  Постајемо „сутелесници“ Христови и христоносци, заједничари Духа Светога и духоносци, причастници (заједничари, удеоничари) Божанске природе и богоносци“ (Траг. 63); Бог преко Пророка најављује вечно спасење, које долази људима једино преко Христа, Који и јесте спасење од „старости“ греха и „ветхости“ (трошности, пропадљивости) смрти (Траг. 71).

Понекад се у стилогеној функцији користе и архаизми:

Канонским Предањем и праксом Цркве признају им се – јер се у њима зорним (=просветљеним) оком Цркве препознају извесни елементи црквености (Свешт. Кан. 17); Тамо сви гредимо, тамо сви идемо, и то је неповратан, неопозив пут (Од Откр. 343); Хришћани су […] сведоци педесетничког очиститељног и оживитељног силаска и присуства Духа Светог Утешитеља у овом свету и историји (Траг. 65).

 

У вези са црквенословенизмима изнећемо још једно запажање. Еп. Атанасије веома често експлицира њихову морфемску или творбену структуру, чиме упућује на изворну етимологију лексема које савремени носилац српског језика више не доживљава у изворном значењу:

 

Ми продужавамо оно што је Христос обавио на Тајној Вечери, и не само на Тајној Вечери, него Литургијом пред-стављамо, оприсутњујемо = чинимо присутним сав Христов Домострој спасења (Од Откр. 275); Литургија је, дакле, мистагошко, светотајинско пред-стављање целог Домостроја Христовог. (Од Откр. 279); На српском језику бити при-сутан значи буквално: бити суштином ту, при или пред нама. (Од Откр. 279); Причешће и значи учешће (словенски: при-частије), тј. узимање удела, партиципација, заједничарење у Христу Оваплоћеном, Распетом и Васкрслом (Од Откр 280); […] Христово оваплоћење било је стварно у-теловљење и о-теловљење (Траг. 16); Зато је право богословље и немогуће ван Право-славља, ван праве вере и праве славе о Богу, ван правог славословљења Бога (Траг. 21); За истинско богопознање потребно је […] истинско пре-умљење, промена и преображање ума и срца и свих гностичких способности човека (Траг. 19).

У теолошком изразу Еп. Атанасија, као и у опусу аве Јустина, изражена је склоност ка стварању нових речи – оказионализама, који се граде било у складу са творбеним системом, било са нарушавањем творбеног система, било по оказионалним творбеним моделима. Тако, уочљиво је присуство деривата са  суфиксима -ње (-ање, -ење), ост, префиксима са-/су-, о-, у-, без/бес-, обез-/обес-, над-/нат-:

[…] подвиг оврлињења и одуховљења у Христу благодаћу Духа Светога такође су неопходни предуслов за истинску православну теологију (Траг. 8); Српски народ је крштен и уцрквењен народ Божији (Траг. 83); […] она (вера) је саприсуство верујућега у Богу и Бога у верујућему, она је сарадња – синергија и саживљење (симбиоза) човека и Бога, она је наша благодатноонтолошка причастност Христу Богочовеку и Божанским Тајнама откривеним Њиме (Траг. 23); У чему је ова „старинскост“, а у чему „новинскост“? (Траг. 75); Надразумне и надумне истине хришћанске теологије нису и неразумне, алогичне (Траг. 19); Есхатолошки карактер Цркве, иако се испољава и врхуни у Св. Евхаристији, такође се пројављује и у свим осталим димензијама и делатностима црквеног бића (Траг. 213).

Међу оказионалним лексемама у делима Епископа Атанасија, као и код његовог духовног оца и учитеља аве Јустина, честе су и сложенице:

Христос као вечна Самоистина и Самомудрост (Траг. 35); […] ступили су на подвижнички пут себеочишћења, себеприпремања и саображавања великом делу или дару богословља (Траг. 7); Верно следујем за њима као живим сведоцима и свагда присутним личностима у небоземној заједници Тела Христовог (Траг. 23); А стари човек неће управо ту стваралачку, себеградитељну и црквеноградитељну динамику и подвижништво (Траг. 91); […] човек је слободно и самоделатно, самовласно биће (Траг. 88); Зато је могао једини Он да каже оне до тада у историји човечанства непознате а тако земљотресне речи: „Ја сам Пут и Истина и Живот“ (Јн. 14, 6).

Карактеристично је и низање оказионализама, чиме се додатно потенцира новина и актуелност ауторске мисли, настојање да се онеобичавањем израза читаоцу сугерира нови поглед на појаве које су предмет разматрања из перспективе теологије, као у примерима:

Божанска, Богочовечанска Литургија је оприсутњење, актуализовање, оделотворење Тајне Христовог Оваплоћења, Страдања, Крсне Жртвене Смрти и Васкрсења – која се сада у Тајни-Мистагогији нама даје ради учешћа и причешћа њој, тј. ради сутеловљења и сукрвљења Христу и тиме и Телу Његовом, свецелој Цркви Земаљској и небеској (Од Откр. 279).

У делу Епископа Атанасија наилазимо и на лексеме и синтагме информативно-публицистичке провенијенције, нарочито уколико је њихов садржај усмерен на интерпретацију актуелних збивања и процеса. Овим се постиже живост излагања, превазилажење дистанце између аутора и читалаца, Цркве и шире интелектуалне јавности, на коју он настоји да активно утиче својим порукама:

Зато су Свети Канони не „канонада“ или „рафали“ мртвих шема и убиствених прописа, попут фарисејских скрупулозних, талмудистичких цепидлачења, којима се отежава и спречава улазак људи и народа Божијих у Дом Очев (Свешт. Кан. 19); И још треба да знају да се не може, и не сме, у живом животу Цркве, вођене и надахњиване Духом Утешитељем, апсолутизоватни ни једна историјска „епоха“, поготову не она кад је претила или, Бог зна зашто, доминирала декаденција инертности, учмалости (псевдозилотског „унинија“), конзервизације, „стандаризације“ (попут данашњих евроамеричких „стандарда“, од којих се гуше и људске личности и читави народи) (Христос Нова Пасха 1, 19).

 

Професор др Ксенија Кончаревић

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име