ЕВО Јеванђеља Божијег које не може да се смести у уске оквире људске правде и логике, људског разврставања на добро и лоше, на горње и доње, на врлинско и грешно, осуђено и оправдано, на чисто и прљаво, зато што су све те људске категорије уске и мале, направљене управо по мери онога који их је стварао, по мери човечијој, а све што је само људско то је мало. Јеванђеље није од човека него од Богочовека, оно што је Божије и божанско у њему, уме да буде стешњено у људским оквирима. Зато Христова реч упућена људима онога времена, али и овога и свакога времена, често мора да се бори за свој простор у нама. Зато што остаје стешњена уколико ми пред њом не положимо у прах и разбијемо о стену сваку људску идеју о правди и праведности, добру и злу, о нашој визији греха и покајања и не прихватимо Јеванђеље у целости у свој његовој необухватљивости, у свој његовој дубини, у свој захтевности које Јеванђеље има. Јеванђеље је захтевна књига. Реч Јеванђеља је као тигар у кавезу.
Ако реч Јевађеља држимо аутентичну и живу, ако је слушамо у свој њеној пуноћи, она нас стално држи у једном светом немиру. Нисам дошао да донесем мир, него мач, каже Господ. Јеванђеље стално од нас захтева промену. Поготово у сфери религиозности, сфери духовности. Ми стално желимо да у нашем унутрашњем верском животу ствари буду једноставне: овде је десно, тамо је лево, то је горе, оно је доле, ово треба да урадимо, оно не треба, овај то ради он је добар, онај то не ради он је лош … Све су то наше смешне људске координате стварности на које је данас реч Христова пала као нека бомба. Тако и овај фарисеј. Лепо је он све то замислио: да позове овог необичног, посебног, човека да руча код њега, с њим да прича о духовним стварима, па после да наставе у таквом, побожном, расположењу… Кад ли оно! Долази једна жена која ништа нема од тога што фарисеј има, ни верску дисциплину, ни привидну праведност, није мудра мудрошћу овога света, него је расипала свој живот, своју младост, своју лепоту како је знала и умела вођена ко зна каквим поривима. Господ кад је надахњивао Светог Луку да пише о томе, није га надахнуо да пише њену историју. Нас не занима њена историја. Нас занима крај њене историје. Крај је такав да је она унутрашњим нагоном, инстинктом, духовним оком препознала ко је Овај што седи у кући фарисеја и показа му своју љубав и поштовање, сузама опрала ноге, целивала их и помазала мирисима. Она је тиме све оновремене обичаје гостопримства радикализовала. При томе реч није изустила. Говорила је својим сузама, својим пољупцима и ставом свога тела. Њој не треба веронаука и проповед. Она је стала пред лице Бога и била је сломљена разликом. Онога шта је у њој и онога шта је у Богу. Али је толико имала снаге и храбрости, љубави, енергије, жеље, да није остала спржена том разликом него је устала из свог понора, у болу у плакању али и у дубоком покајању. Господ када то види каже: Опраштају ти се греси. Шта то значи? Да ли се Господ вратио у прошлост и неком духовном гумицом обрисао ствари које је она урадила? Није. Као и нама када се опраштају греси. Није могуће учинити да тих греха више нема. Једном учињен грех, остаје заувек учињен. Шта се брише? Брише се последица греха. Шта је Господ урадио када је опростио грехе овој жени? Он је њу својим духовним рукама загрлио и вратио у заједницу са собом. Опраштање греха подразумева измирење са Богом. Када учинимо било који грех ми се, на неки начин, посвађамо са Богом у смислу речи да одемо од Њега.. Покајање је повратак Богу.
Бог је установио Цркву своју као простор сусрета са људима, разговора с људима и спасавања људи. Зато је немогуће покајати се, вратити се Богу изван Цркве. Покајање није само у речима кајања и речима које свештеник чита у разрешној молитви. То је први корак покајања. Други корак покајање је да се причестимо светим тајнама Тела и Крви Христове. То је простор измирења. Ту је место праштања. Да би наш грех нестао и био опроштен неопходно је дакле да се истински покајемо, да свештеник прочита молитву и да се после причестимо. Пазите, сви други јеванђелски примери покајања и праштања садрже људски говор, вапај. Ова жена ништа није рекла. Овде нема речи. Овде су само дела. Зато што Богу говоримо и својим речима, али Богу говоримо и својим телом, поступцима. Богу говоримо када клекнемо, када радимо метаније, када плачемо, Богу говоримо и својим ћутањем. Нека се на ове моје речи о покајању надовеже наше заједничко покајничко ћутање. Амин.
Професор др Владимир Вукашиновић
