Блаженог спомена његова светост наш патријарх Иринеј јесте био четрдесет пети патријарх али је педесет и седми поглавар ако бројимо од светога Саве и достојно је седео ово десет лећа које му је Бог поверио у трону светога Саве. Због тога је његова смрт за све нас велики губитак. Губитак духовнога вође није исти као губитак световног, секуларног неког политичара или прегаоца културе. Губитак духовног вође је слојевитији и дубљи. Осећања која имамо у том случају су помешана. Она са једне стране су осећања туге и жалости али са друге стране једног свештеног мира и трептаја, зато што знамо да је наш незаборавни духовни отац завршио своју земаљску битку. И ми који смо људи вере знамо да он у петак није нестао у некој историјској тами или да ће бити покривен каменим плочама и да га нема него да је стао пред лице живога Бога коме је служио. Тај свештени моменат у његовом и у свим нашим животима који га чека у нама изазива осећање наде да ће Господ препознати његова велика дела и труд и молитве да му Господ упокоји све оно што је у животу као и сваки човек учинио а могао је боље да учини. Срећан сам и поносан што смо имали тај благослов да он буде наш патријарх у овим временима које је делио са нама. Патријарх Иринеј је уведен у једно тешко и одговорно време које није личило да ће бити оволико тешко и одговорно како је испало. Његов претходник је био патријарх у ратним временима велики свети патријарх Павле и то је некако ишло само по себи, разумевало се али искушења, трудови крст који су дочекали патријарха Иринеја су били такође велики и моје дубоко уверење је да он то на одговарајући начин изнео.
