Данас је постало модерно да се на славу доносе читаве кесе пуно „милости“ или „милоштва“, како кажу у Крајини. Старији свијет се сигурно сјећа да се на славу носила наранџа, чоколада, а у Старој Херцеговини посебан хљеб са коцком шећера у средини („гурабија“).
Обичај ношења „кеса“ усталио се због преношења славе из старе родитељске куће у стан, па се на славу иде као „у госте“, а ионако се ријетко виђамо, од славе на славу. Није да је носити кесу за славу јерес, али јесте један од облика тужног малограђанског менталитета у коме се касније „мјери“ и одмјерава ко је, колико, коме и шта донио за славу. То је већ противно духу и смислу славе која треба да нас обједињује у великоме, а не да раздјељује у ситницама.
Такође, вријеме празновања славе није означено никаквим каноном, као ни дужина празновања. Код нас се, као и у свему, претјерује, па једни славе „Ивкову славу“ од три дана, док нас понеко суздржано позове „на ручак, у 14.ч, молимо будите тачни“.
Ни једно ни друго није баш примјерно и показује или разметање или суздржаност. Колико ћемо бити некоме на слави и када ћемо доћи зависи од могућности домаћина (треба бити обзиран и оставити простора у кући и снаге код домаћина и за друге госте!), али и од наших обавеза. Слава не треба да буде повод за кафанско понашање, али свакако да са блиским људима треба да подијелимо много радости, смијеха, а, ако је обичај, и пјесму и шалу, све са мјером, и све са осјећањем да суштина славе јесте прослава хришћанске саборности, а не боемског живота.
Протојереј-ставрофор Др Дарко Ристов Ђого.

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име