„Ако ли неко мисли да се свађа, ми таквог обичаја немамо … треба и подвајања да буду међу вама да се покажу који су постојани међу вама“ (1. Кор. 11,16-19).
Ове речи апостола Павла требало би да свима нама, који за себе тврдимо да смо христољубиви ствараоци, да буду смислени путоказ културе живљења у заједници љубави. Нажалост ми често сами себи изнутра блокирамо доброделатну динамику због потребе да свима судимо, осим самим себи. Тако превиђамо савет истог апостола да „чашћу чинимо једни друге већима од себе“ (Римљ.12:10), трудећи се да „колико до нас стоји имамо мир са свима људима“(Римљ.12:18). Тада не тражимо саговорнике већ покорне истомишљенике и упадамо у различите безизлазе.
Друштвене мреже постале су појединцима погодно тле да све своје тескобе саопштавају на непримерене начине уместо да се баве оним што их унесрећује изнутра. Тада се пише све и свашта и вера тако постаје идеологија појединца који оно што не разуме проглашава за зло уместо да освести чињеницу да није свака „тврда реч“ погрешна. То што неко нешто не разуме не значи да је „јеретик“ онај који пише богословске садржаје са намером да сведочи веру. Пре се може говорити о потреби дијалога пре проглашавања било кога за „екуменисту“ Али, ту не стају напади и отворене претња „бораца“ против свега што не разумеју па чак и не желе да расправљају тражећи појашњење. Не, они су убеђени да знају све, баш све, јер су читали то што су читали и разумели то што су разумели. Све што је изван видокруга њихових информација и интересовања сувишно је и опасно по њиховом мишљењу. Та опасна искључивост смањује људске капацитете за културу дијалога, да не говоримо о спремности за богочовечанску пуноћу постојања.
Много је изолованих појединаца и затворених групација које носе у себи не само неповерење већ и отворену агресију према свима које су ставили на своју црну листу. Што је најгоре они мисле да тако „Богу службу чине“ јер како они тврде, сви ван њиховог религијског видокруга су одавно заслужили пакао. То опaсно стање које појединци нису освестили јер мисле да поступајући тако „одвајају пшеницу од кукоља“ Само су заборавили да су превише поранили и да их нико није овластио за тако нешто. Тако пркосе Богу претећи другим људима, не позивају на покајања већ горковесте Антихриста а да тога нису свесни.
Немам намеру да било кога увредим, жеља ми је да позовем све да пре него што напишемо тешку и увредљиву реч једни против других размислимо какав утисак остављамо на „оне напољу“ који верују да не верују? Одавно се они питају какви смо ми то верници кад се толико међусобно прогонимо и мрзимо вековима? Док су многи креатори различитих достигнућа друштвене мреже искористили да остатак човечанства упознају са својим открићима шта смо ми верници учинили? Понашамо се као ИЗБАЧИВАЧИ ИЗ РАЈА И ПРОПАГАТОРИ ПАКЛА!!! Кад читамо претње појединаца који вечне муке предвиђају свима и свакоме не можемо а да се не упитамо каква је њихова слика о Богу? Да ли свесно или несвесно превиђају Божије човекољубље? Зашто уместо проповеди покајања и спасења од њих слушамо предвиђање страшних мука за све који нису њима по вољи? Тешко је ово разумети, није лако ни превазићи све њихове нападе јер просто не желе да било коме допусте да им најдобронамерније укаже на потребу да се разговором а не свађом дође до мирољубивог закључка.
Страшно је то што ми верници збуњујемо овај свет, како је тачно речено да „имамо довољно вере да се међусобно мрзимо, а премало да се волимо“. Зар није доста то што су милиони људи страдали у налету религијских екстремизама него желимо да већ сад одређујемо једни другима вечне муке. Свет око нас више не види међу нама ни радост будућега века ни спремност да добротом побеђујемо зло у овоме свету. Добро би било да се сви добронамерни појединци и поред свих својих различитости уверења ослободе сваке острашћености како бисмо што пре почели да опет будемо „со земљи и светлост свету“ јер предуго је у нама „светлост постала тама а со је обљутавила“ Морам то променити у себи ненасилно, дуготрајном истрајношћу и дуготрпељивошћу знајући да треба издржати до краја како би свако заиста био „савршен човек Божији спреман на свако добро дело“.
Пред нама је Велики и Часни пост. Саберимо се у себи како бисмо могли да се сабирамо једни са другима у заједници Христове љубави. Ми не можемо променити друге, али можемо снагом вере превазилазити увреде оних који не желе или не знају другачије. Молићемо се за њих чак и онда кад они нама говоре да нас Бог неће услишити јер смо грешни. Они као да свесно негирају речи поменутог апостола Павла којима исповеда да је он „први међу грешнима“, што ми пред причешћа исповедамо. Питам се како би прошао од њих тај исти апостол да је њихов савременик сада? Уместо претераних претпоставки заблагодаримо Богу што нас охрабрује кроз овакве свештене примере и уозбиљимо се како бисмо сведочили живу веру на прави начин. Пре и после свих расправа са људима изван заједнице потрудимо се да наше питање буде:“Хоћеш ли да вечно живиш?“ Видећете да ово питање покреће једну дубоку расправу где је потребно доста пристојности, прибраности и постојаности. То је често дуготрајан процес, али је скоро увек делотворан. Насупрот том постоји лоша навика појединаца да одмах кидишу на неистомишљенике претњама о вечним мукама. Кога тако нешто може да покрене ка Богу Кога таквим поступцима несавесни верници доживљавају и представљају као некога ко једва чека да казни „грешнике“. Наравно, такви мисле за себе да су само они „праведници“. Због тога је важно како разумемо оне речи пред причешће где свако себе види као „првога међу грешнима“ што се покајном динамиком преображава тако што са радошћу разумемо свештени возглас пред причешће „светиње светима“. Тада нам је у првом плану љубав Божија а не наша правичност због које смо привилеговани.
Имамо добру могућност да у предстојећем Великом посту променимо себе новим рецептима здраве духовности. Наше домаћице су увелико спремиле рецепте нових јела да својим укућанима „олакшају“ пост посебно да покажу младима како није тешко постити. Дубоко поштујући сваки труд, пa и овај, желим да покренем и друге и себе на тражење једног бољег рецепта комуникације током великопосних дана. Немам намеру да инсистирам али имам жељу да предложим. Покушајмо да никога ничем не увредимо чак ни одговором на увреде. Важно је и то да „окретање другог образа“ не буквализујемо већ да сходно Христовом одговору насилнику који га је ошамарио и ми тако поступамо. Уместо окретања другог образа ту је питање: „Зашто ме бијеш? Ако сам крив докажи, ако нисам Зашто ме бијеш?“ Како се често ради о људима које ни не познајемо добро би било да знајући њихова имена молимо се да Бог и нас и њих уразуми да сви заједно разумемо да ЗЛО ДОБРО ДОНЕТИ НЕ МОЖЕ …
