Рад сам по себи није грех, шта више, рад нам је заповеђен. Прави верник ће вредно радити у данима који су за то одређени, а недељом и данима који су обележени црвеним словом ићи ће на Свету Литургију. По завршетку Литургије, присутни се обично окупе у црквеној сали, уз послужење, разговарају о вери и другим корисним темама. Често се организује и заједнички ручак. Цео дан се посвећује литургијском чину. То подразумева: читање верских штива, посета болесних и немоћних, ако је потребно, помоћи некоме ко је из било ког разлога хендикепиран. Пуно је тога корисног за душу што се може тог дана урадити.
Постоји много тога што је у сагласју са литургијским даном и то тај дан чини другачијим од осталих. Сваком човеку је то потребно и нема веће муке него када се изгуби тај компас. Наравно да није грех урадити и понешто што је неопходно, а што припада радним данима. Добро организован верник, ретко ће долазити у такву колизију, али ако се догоди, није грех.
Када наша Црква прославља Свете апостоле Варнаву и Вартоломеја, њима се молимо, а не плашимо се неког „Вртоломе“. Када је радни дан, хајдемо на посао. У недељу дођимо на Литургију. Захвалимо Богу за сва доброчинства, помолимо му се да нас чува и управља на пут истине и прослављајмо нашег Оца Небеског Коме нека је слава и хвала у векове векова. Амин.