Протојереј Олег Стењајев: ДА ЛИ ЈЕ ПЕТАО СПАСИО ЈЕВРЕЈЕ?

– Знам њихов јеловник, – кажем му, – зато ништа лоше нећу наручити.

И тако смо седели нас двојица, два богослова – он зна нашу терминологију, ја знам њихову терминологију.

 Мало смо попили, брзо прешли на „ти“ и ја му постављам следеће питање:

 – Одговори ми искрено: да ли ти као Јеврејин мораш да поштујеш свих 613 мицвота?

Јевреји су врло прецизни људи: они су избројали све Божје заповести које се помињу у Старом завету и испало је тачно 613 заповести, мицвота, од којих се отприлике пола односи на забране („немој да радиш“ – 365), а друга половина су заповедне („ради“ – 248). И сматра се да ради спасења душе правоверни Јеврејин треба да поштује све заповести, што ми је он, наравно, одмах и потврдио.

Наточио сам му још, па кажем:

 – Сад ми реци просто као човек човеку: да ли ти лично поштујеш свих 613 заповести?

 А он ми заузврат парира:

– А да ли ви поштујете све своје заповести из Проповеди на гори?

– Ми хришћани ни не тврдимо да поштујемо све заповести из проповеди на Гори. Апостол каже да сви застранише и заједно неваљали посташе: нема га који чини добро, нема баш ниједнога (Рим. 3, 12) и делима закона ниједно тело неће се оправдати пред Њим… (Рим. 3, 20).

А он је учен човек, начитан је чак и кад се ради о Светом Писму Новог Завета, па каже:

– Значи, темељ ваше куће је од песка! Кад дуне ветар, разлиће се реке и она ће се срушити!

 – Вероватно ће се управо то и десити ако се не поправимо. Него, ипак ми одговори: да ли поштујете свих 613 мицвота?

 – Па, као прво, – каже он, – многе заповести се односе на време Храма, односно, кад су Јевреји још увек имали Храм и кад смо имали могућност да приносимо жртве. Зато нам сад заправо остаје нешто преко двеста мицвота. И оне се такође деле на заповести и забране, као оних првих 613 заповести. Казна „карет“ – истребљење душе – је предвиђена само за кршење забрана, односно, остаје их сто и нешто.

 – Добро! – кажем и наливам му још. – А да ли поштујете тих сто и нешто?

 – Искрено да ти кажем, не баш. Не можемо баш најбоље да их поштујемо, – каже он. – Ма рећи ћу отворено, уопште нем не полази за руком!

 Онда га упитах:

 – И шта предузимате у том случају? Како се спасавате?

 Он каже:

– Па шта предузимамо – нешто треба предузети. Имамо празник – Јом Кипур (Судњи дан) и обред – капарот. Узимамо петла, засечемо му ножице и брзо-брзо га вртимо изнад главе, изнад шешира. Он удара крилима, удара, а ми се у то време сећамо својих грехова и говоримо: „Ово је уместо мене, то је мој откуп!“ А ако немамо петла, вртимо паре изнад главе.

– А зашто? – зачуђено сам га упитао.

– Па ко зна – наравно, не можемо да тврдимо, али ако се неки од ових грехова залепе за петла ми ћемо се очистити. Овај петао је наша жртва за грехове. Заклану кокошку или новац после дајемо сиромашним људима као прилог и самим тим повећавамо своје заслуге пре Судњег дана.

 – Испоставља се да верујете у петла и у паре? – кажем му запањено.

 Дакле, истинска религија је, пријатељи, – религија која може да понуди Богу истинску жртву умилостивљења. А код нас у православљу је ова жртва Сам Божји Син, Који Се добровољно за нас принео Богу на жртву – и изнад ове Жртве нема ничега ни на земљи, ни на небу.

Одески рабин

Почетком 1990-их година замољен сам да пратим хуманитарни терет у зону ратног конфликта у Придњестровју који је још увек био у акутној фази. Православни верници из Москве су за Црноморску козачку војску сакупили пакете с најнужнијим стварима, лековима, молитвеницима, иконицама и разноразним поклонима за козаке.

До Одесе смо путовали возом, узели смо читав купе да сместимо све ове огромне пакете с поклонима. Са мном је ишао само још један човек, али су нас свуда испраћали, дочекивали и помагали нам да носимо пртљаг. У Одеси смо провели, мислим дан или два. Касније смо сазнали да креће аутобус са хуманитарном помоћи за Тираспољ и договорили смо се да нам обезбеде место у њему.

Нашли смо овај аутобус, улазим и видим да у њему више од пола места заузимају сандуци, кутије и вреће, али је било места и за наше.

Сео сам кад одједном улази рабин, са својим јеврејским шеширом, с пејсовима. Погледао ме је, па каже:

– Баш добро што су се свештеници сетили Придњестровја. Већ десети пут идем тамо. Свештеници из Одесе због нечега не иду.

 – Ја нисам из Одесе, – кажем му, – ја сам из Москве.

– А, јасно, – каже он, – значи, људи из Москве су напреднији.

Кренули смо. Он носи хуманитарну помоћ – после је то делио буквално на улици, видео сам – и ја носим хуманитарну помоћ, радимо исту ствар. Имали смо времена док смо путовали, пришао сам му, па кажем:

– Могу ли да вам поставим неколико питања?

 Он каже:

  – Да, наравно, поставите.

 А ја сам имао једно спремно питање које ме је много занимало и које сам раније поставио једном рабину – познанику, али ме је занимало како ће овај да одговори.

 – У јудаизму је, колико ми је познато, најзначајније питање зашто праведник пати и зашто грешник живи у благостању? Он је за све вас важан, зато што је ваш народ нарочито осетљив за правду.

 Каже:

– Јесте, тако је. Књига Јова је у целини посвећена овом важном питању.

– У вашој вери такође постоји појам као што је мера за меру, – развијам даље своју мисао, – не може бити казне без кривице.

 – Јесте, Бог мери наше поступке, Он нас никад не кажњава преко мере, води рачуна о томе.

 Онда сам му рекао:

 – Онда ми објасните, Бога ради, шта су то толико страшно, с ваше тачке гледишта, Јевреји учинили да је Господ дозволио рушење Храма, разарање Јерусалима, престанак државе Израиљ – Римљани су вас расејали и по целом свету и ви од тада, већ скоро две хиљаде година пребивате у галути – изгнању? Шта сте то тако страшно урадили у првом веку?

 Он каже:

 – Јасно ми је на шта алудирате!

 – Желео бих да чујем вашу тачку гледишта, – одговарам му.

– Знате, ово питање је врло сложено, али имамо одговор. Баш у то време Јевреји су престали да воле једни друге и Господ је због тога дозволио да се деси тако велика несрећа – изгубили смо Јерусалим, изгубили смо Храм, изгубили смо сву земљу Израиља. Господ нас је расјео по читавој земљи и још увек не можемо да се окупимо.

 Онда сам му рекао:

– Дуго пре првог века јеврејски народ се уопште поделио на две државе – на Јудеју и на Израиљ, који су чак међусобно ратовали. Не просто да се нису волели, убијали су се. Међутим, казна је било седамдесет година вавилонског ропства. И поновићу своје питање: шта сте то толико страшно учинили у првом веку да вам је Господ дао галут који траје већ скоро две хиљаде година?

 Он опет каже:

 – Да, јасне су ми ове илузије. Ја се у принципу с поштовањем односим према Исусу из Назарета и свиђају ми се Његове приче, то су прави јеврејски мидраши, врло су лепе. Међутим, ми не видимо проблем у ономе на шта ви алудирате.

  – А у чему то?

– Наравно, одговорићу вам, али ће то наводити воду на вашу воденицу. Да, знамо да се Месија, ви Га називате Христом – родио управо у то време. Међутим, родити се и доћи у својству Месије јесу различите ствари. Да, Он се родио – пророк Данило је указао време, и друга пророчанства су говорила управо о том времену – али народ није био достојан да Га прими и Месија се узнео на небо. Он је безгрешан, није требало да умре као човек. Он тамо изучава Тору с мудрацима и чека да јеврејски народ постане достојан Његовог доласка.

Кажем:

– Али зар вас то ни на шта не подсећа? Рођење у првом веку, вазнесење, а затим очекујете његов други долазак?

 – Не-не, Он се родио, али по други пут треба да дође на прави начин, у слави, – очекивано је инсистирао рабин.

Овај дијалог ми се учинио врло занимљивим и кад сам се вратио у Москву почео сам да копам по књигама које сам својевремено купио у Јерусалиму – то су били мидраши, зборници предања, казивања. Заиста, у Вајсмановом зборнику под називом „Мидраш казује“ црно на бело је било написано да је Машиах рођен у првом веку и да су године Његовог живота трајале до рушења Храма. Храм је срушен и Он је напустио овај свет.

 С овим рабином сам врло пријатељски разговарао у току целог пута.

– Вероватно у Тираспољу постоји јеврејска заједница и ви идете код својих сународника да им помогнете? – упитао сам.

 – Мислите да су Јевреји луди? – рекао је. – Чим су почели ратни сукоби с Кишињовом сви Јевреји су се брзо преселили у Одесу. ја помажем малобројнима који нису успели да оду, и уопште свим људима којима је потребна помоћ.

Заиста је тамо помагао најразличитијим људима, то сам видео својим очима.