О погледу цркве на болсти зависности
Спаситељ је рекао: Тражите пре свега Царство небеско и правду његову, а све остало ће вам се додати. Монах Серафим Саровски је то дефинисао овако: постоје три врсте капитала – новчани, бирократски и духовни. Временом се то није променило, основне вредности су исте – духовност, новац, моћ.
Ако духовни капитал, највише моралне и духовне вредности, постану главна ствар за човека, онда му ни новац, ни чинови ни било шта друго никада неће нашкодити. Друга прича се често дешава када се моралне вредности замене другим, лажним. До данас је у међународној класификацији зависности описано више од 400 врста, а број ће се несумњиво повећати. Црквена верзија описа зависности – православни водич за грехе – „Философија“ у пет томова. Можемо рећи да за сваку од 10 Божијих заповести постоји око 90 грехова. Практично сваки грех је зависност, девијантно понашање.
Из Библије знамо да је Господ створио првог човека, Адама, и показао му Рајски врт. Али зашто се то показује? Тамо је требало да буде баштован, да комуницира са Богом и постепено му се приближава. Змија је предложила пречицу – једи воће и иди пречицом. Свако ко је зависник жели управо ово – да скрати пут. Пут ка Богу је веома тежак, треба живети по заповестима, радити на себи, а Господ ће увек помоћи на овом путу.
Kада се склоните од Бога, укључује се сензор за хитне случајеве – савест. Она вас увек подсећа да се крећете у погрешном правцу. Ако особа у овом тренутку почне да узима дрогу, алкохол, онда се савест смирује, искључује.
Зависности се јављају тамо где нестају највише моралне и духовне вредности, где човек не иде путем заповести, већ одлази под анестезију греха. Ово је покушај да се благодат Божија добије са стражњих врата. Чак је и Софокле рекао да ће сва својства човека расти у складу са оним што му је на путу. Ако се човек сусреће са Богом, сва његова својства претварају се у таленте, ако са негативним утицајем – у грехе. Дакле, у ствари, грех је болестан таленат, само таленат минус Бог, минус својство љубави. Дакле, у исцељењу од греха, од зависности, главна компонента је духовна.
Зелена змија има три главе – физичку, менталну и духовну. Зато су заједнички напори лекара и свештеника важни, њихова сарадња је синергија, онда постижемо резултат. Свака зависност почиње падом критичког самопоштовања. Ако полазимо од чињенице да су алкохолизам и наркоманија менталне болести, онда особа једноставно не може да схвати своју болест. Што дубље улази у њу, мање ће себе сматрати болесним. И стога, он једноставно не може имати жељу да се лечи.
Они који тобоже сами долазе у амбуланте, заправо само желе да се извуку из пијанке, смање дозу и добију привремено олакшање. Постоје само две силе које могу да излече човека – љубав и страх. Божанска љубав коју свако може примити, и љубав вољених. Методе засноване на Божанској љубави су покајање и обнављање човековог односа са Богом. Да би се изборио са пороком, мора се схватити да се без божанске помоћи не може. Помоћ овде вероватно не долази из вере, већ из потребе.
Ако се човек није обратио Божанској љубави, а љубав вољених више не помаже, има само други пут – страх. То ствара стрес и усмерава га против жудње за супстанцом. На пример, када жена ултимативно натера свог мужа да иде на лечење, она ствара велики стрес. Нека муж дође формално, само да га оставе, али постепено се то може претворити у прави третман.
Много зависи од лекара, он мора да води разговор тако да би човек, дошавши „здрав“, осетио своју болест. Нисам пио 34 године, а у разговору са пацијентима понекад причам како сам раније пио, а понекад нисам могао да престанем, како себе нисам сматрао алкохоличарем – ово сазнање је дошло тек после 10 година трезвења. Понекад таква искреност доктора доводи пацијента до поверљивог разговора. У превазилажењу зависности важно је „купити време да будете трезни“. Kада човек не пије годину-две, много је већа шанса да се схвати као болестан.
Механизам страха, наравно, може се физиолошки искористити да се особа привремено спречи од пијанства и дроге. Све методе савремене медицине засноване су на страху. Kодирање, турпијање, спирале, хемијска заштита – на овај или онај начин, особа је изложена медицинском дејству, сугеришући формулу „ако попијете, умирете“. Пацијент, ако верује у ово, наравно, не пије, јер се плаши смрти. Али у исто време чека колико је времена остало када се „мандат” заврши.
И ово време трезвености се мора искористити да би се обновили односи са Богом, довели до духа љубави, „пробудила” савест и кренула на прави пут. Ако за то искористимо време трезвења, медицинске методе су корисне, да помогну.
Протојереј Григорије Григоријев, психијатр, нарколог, доктор медицине и теологије.
Са рускох превела редакција Чудо
spbdnevnik
