Још док сам био младић у богословији изучавајући Богословље, наилазио сам на разне текстове појединих калуђера који су смејање и хумор сматрали као смртни грех и оружје нечастивог помоћу којег хришћане лови у замку. Онда, неретко, сусретао сам се са тумачењем појединих професора и свештеника који су стално говорили да се Христос никада није смејао. Све ми је то било чудно. Јер још као млади богослов схватио сам да ми се свиђа Бог зато што је савршена Љубав. И постављао сам себи питање како таква особа може стално да буде намргођена и нервозна? Истраживајући Православно Хришћанство постављао сам све више питања : заиста, има ли у хришћанству места смејању и ономе што га из нас измами – хумору? Има ли Бог смисао за хумор?

Kао прво, дефинишимо нашу реч уз малу помоћ речника, да би боље разумели о чему говоримо.

Реч хумор речник страних речи дефинише као: „1) Духовитост, шала, незлобно приказивање смешнога, изношење догађаја, људских недостатака и слабости у неувредљивом-комичном, смешном облику; 2) душевно расположење (обично у добром смислу).“ (Вујаклија)

KО ЈЕ ИЗМИСЛИО СМЕХ?

Ведро расположење или „смисао за хумор“ је једна од Божјих карактерних црта која се у Цркви код појединаца најчешће заборавља или игнорише, јер је то сувише неозбиљна тема за озбиљну теологију.

Пошто је Бог  особа која је савршено и вечно „добро расположена“, пуна радости (Јев. 1:9), и као таква мора да поседује и Божански смисао за хумор. Све добре (позитивне) емоције имају свој корен у Божанској природи, а пошто хумор изазива добре емоције у човеку, онда он мора имати свој корен у Божјој природи.

У Првој Мојсијевој (1. Мој. 1:26-27) читамо како је човек створен према лику Божјем. Ако човек поседује смисао за хумор и способност да се смеје, то само значи да је ово „наследио“ од свог „оригинала“ – свога Творца. Дакле, смисао за хумор који ми људи поседујемо је „несавршена копија“ Божјег смисла за хумор. Наглашавам: „несавршена“. Човеков пад у грех учинио је да многе одлике Божјег карактера у човеку постану мање сјајне и блеђе, јер их је прекрила и разјела рђа греха.

Да ли примећујете чињеницу да је створење испуњено Божанским хумором. Погледајте само облик, боје и понашање неких животиња, зар неке од њих не налазите као смешне? Шта осећате док гледате зебру, жирафу, кљунара, камилу, облике и боје неких риба, мајмуне? Или, док посматрате малу децу у игри? Да ли вас све то оставља без смешка?

„Али…“, рећи ћете „…има и сурових ствари у природи…“ Да, има, али сетите се – ово је пали свет – који поседује само сенку од своје оригиналне славе, на свом почетку он није тако изгледао. То само може да значи да није сваки хумор добар, тј. невин. И хумор може бити упрљан, егоистички, бахат, перверзан, обојен свим оним што лежи у срцу једног грешног човека.

Међутим, зар чињеница да постоји лош хумор, не значи да постоји и онај добар? Да ли зато што постоји лош, хришћани треба да се одрекну доброг?

Јако је важно да разумемо истину о људској грешној природи, јер је грешна природа склона да „производи“ грешан (лош) хумор. Такође, морамо превазићи клише религиозности који осликава Христа и хришћанство у некаквом тајанственом сивилу, као нешто веома, веома озбиљно. Овакав деформисани поглед се неминовно наметнуо као некаква мера светости. Чиста је заблуда да светост мора „баш тако“ да изгледа.

Хумор подразумева: иронију, веселост, смех, разиграност духа, па чак и понизност. Да, понизност, јер поносне, надмене и искомплексиране особе нису спремне да прихвате шале на свој рачун. Раздрагани карактер не иде уз њихово религиозно поимање светости.

 

ХРИСТОВА ВЕДРИНА

Данас, кад некоме шаљемо смешне поруке мобилним телефоном склони смо да их накитимо тзв. смајлијима, јер желимо примаоцу поруке рећи: „Хеј, набаци осмех, ово је смешно“.

Kада читамо своје Библије ми скоро да ни не примећујемо места која су набијена дозом хумора. Стари манускрипти Светих списа нису на себи носили смајлије, да би читаоцима тј. преводиоцима скренули пажњу: „Ово овде је смешни део“. Међутим, хумор је итекако присутан у Библији, и то кроз употребу посебних речи, или описе неких ситуација.

На пример, када Христос каже фарисејима: „Вође слепе који цедите комарца а камилу прождирете.“ (Мт. 23:24 ), ове речи су засигурно изазвале буран смех код људи који су то слушали. Исус је кроз слику набијену хумором описао став фарисеја, тј. њихову селективност у држању Мојсијевог закона (Мт. 23:23).

Христос је у својим говорима често користио иронију, хиперболе и парадоксе. Тако он каже: „А што гледаш трун у оку брата свога, а у своме оку балван не примећујеш?“ (Мт. 7:3 ). Може ли се замислити оваква ситуација? Она изгледа немогуће, и зато је смешна, слушаоци су се свакако смејали на овакве речи.

На другом месту Исус пита своје слушаоце: „Еда ли се свећа пали да се метне под суд или под одар? А не да се на свећњак метне?“ (Мк. 4:21  Зар не мислите да је ово смешно? Ако не разумете, превешћу вам то у данашњи контекст: Можете ли замислити човека који своју собу осветљава са лустером намештеним испод кревета а не на плафону, где обично бива? О томе је Христос говорио.

Христос је изговорио причу о „лудом богаташу“ (Лк. 12:16-20) коју можемо сврстати у жанр трагичних комедија. Човек је радио на згртању свог богатства, напорно је радио и одрицао се свега и свачега, а онда када је коначно помислио како ће мало уживати у животу – он умре.

Христос је говорио о томе „како слепац води слепце“ (Мт. 15:14). Мислио је на религиозну касту тог времена и на њихове слепе следбенике. Сама помисао да слепац може бити вођа другим слепцима је апсурдна, и зато је смешна.

У Јеванђељу по Марку 3:17, читамо како је Христос двојици својих ученика, Јакову и Јовану, дао помпезни надимак „Синови грома“. Ова два ученика је изгледа красила велика непромишљеност, импулсивност и спремност на деловање (види Лк. 9:52-54). Од њих се увек могао очекивати потез типа: „ко гром из ведра неба“. У то време међу Јеврејима је била уобичајена пракса да људи имају надимке, који су истицали њихов карактер или врлине. Да ли видите овде Христов смисао за хумор? Надимак „Синови грома“ би можда добро пристао неком човеку „као од брда одваљеном“, некаквом суровом римском легионару, али не и људима који следе Учитеља, који проповеда о љубави и опраштању.

У то време у Галилеји пастири (чобани) су били мета на чији рачун су се збијале разне шале, подсмевало им се. Народ се смејао када је слушао причу о пастиру који оставља својих 99 оваца да би тражио једну изгубљену. Рекли би: „Ма, то може да уради само неки ‘чобанин’.“ Међутим, на овај начин Христос је само још више нагласио Божју спремност и „луду љубав“ коју Он има за изгубљеним грешником.

Многе Христове опаске су код народа изазивале смех, док је истовремено наглашавао неку кључну и дубоку духовну истину. (Погледајте сами још нека места: Мт. 6:2, Мт. 6:5, Мт. 6:16, Мт. 11:16-19, Мт. 19:24, Мт. 23:25, Мт. 23:27, Лк. 18:2-5, Лк. 9:60.) Међутим, док читамо Библију, овакве ствари нам углавном промакну, јер смо склони да читамо Свето Писмо кроз наше „црно-беле религиозне наочаре“, и тако бивамо ускраћени живости и ведрине која се налази у њему.

ЛЕK ЗА ДУШУ

Човек који је доживео опраштајућу Божју милост и који у себи носи свежину детета (Мт. 18:3), увек је спреман да покаже радост и њен нуспроизвод: осмех. Он је брз да у другима увек види оно добро, оно најбоље. Он је пун наде за сутрашњицу, свестан шта он представља у Божјим очима, и увек је спреман да понесе туђе бреме.

Дакле, ако вас је Бог обдарио смислом за хумор, онда му и захвалите на томе. Kористите то као и све друге Божје дарове: „у свакој чистоти и светости“. Развеселите оне у Христовом Телу који су склони да губе своју радост, и своје ведро расположење, јер: „Срце весело помаже као лек, а дух жалостан суши кости.“

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име