Када говоримо о браку , мало ко схвата суштину хришћанског брака и шта је у ствари прави однос мужа и жене. И мени је дуго времена требало (поред свог изучавања и теолошких лекција) да овој тајни приступим онако како то учи Света Црква. Поражавајућа је чињеница и статистика да се у Србији сваки трећи брак разводи. Један од разлога је и недостатак разумевања између супружника или како би смо народски рекли „немају такта једно за друго“. Када би смо браку приступили и живели га кроз његово суштинско значење , сигуран сам да би ситуација била много боља.
По хришћанском учењу брак је установљен од самог Творца ( 1. Мој. 2, 2-25 ). Стога се у целом Светом Писму Новога Завета ништа не говори о некој форми склапања брака. Када је ту говор о браку онда не само Спаситељ ( Мт. 19,3-6 ; Мк. 10, 2-12 ), него и свети апостоли ( 1.Кор. 6, 16 ; Еф. 5, 31 ) не дају никакво ново учење о браку,него нас упућују на Стари Завет и на Мојсија.
Црква је постојала још пре стварања света, као црква анђела, постојала је и у рају, као надлично јединство мужа и жене између себе у Богу, као брак. Код Климента Римског налазимо: „Свето Писмо нам каже: створи Бог човека, мужа и жену. Муж је Христос, жена је Црква.“ Црква је онај крајњи циљ којим се завршава историја света, а сједињење мужа и жене у браку је такође црква, онда се самим тим решава и питање главног циља брака. Тај циљ није нигде ван брачног пара, није у деци или у постизању било каквог спољашњег добра, он је иманентан самом брачном пару и налази се у оној безграничној, потпуној узајамној блискости мужа и жене која од два лица ствара једно ново, надлично биће, подобно надличном тројичном Богу. Код Златоустог налазимо: „Онај који није сједињен везама брака не представља целину већ само половину. Муж и жена нису два човека, већ један човек.“
Љубав мења саму суштину ствари. Она је таква да они који се воле сачињавају не више два него једног човека; то не може постићи ништа друго до љубав. Брак је тајна љубави. Свети Јован Златоуст још нам каже о браку: „Када се муж и жена сједине они не постају слика нечег земаљског, већ лик самога Бога.“ Макар нам жена и била подређена она је по части слободна и једнака са нама. Тако и Син, ако се покорава Оцу, покорава се као Син Божији, као Бог. „У сваком браку се у мужу поштује Христос, у жени Црква“, налазимо код светог Григорија Богослова.
У Новом Завету, сједињење мужа и жене у тајни брака има друге димензије. За Светог Апостола Павла, „тајна је ово велика“ (Еф. 5,32), због тога што за начело и узор има заједницу љубави између Христа и Цркве:
„Мужеви, волите своје жене као што Христос завоље Цркву и себе предаде за њу“. (Еф. 5,25). Стварање породице кроз брак јесте догађај који за свагда утиче не само на судбину двеју личности, него и на институције Цркве, то јест Христовога тела. Младенци се крунишу венцима (крунама), знаком мученика; и сусрећу их песмом мученицима, што значи да су они позвани да превазиђу људски егоизам и индивидуализам, преко живота у заједници и сагласности. Благодаћу тајне брака младенци се укључују као породица (благодаћу крштења и миропомазања били су укључени као засебне личности) у тело Цркве. У старини се тајна брака вршила као саставни део Литургије, на крају које младенци беху позивани да приме заједнички Свето Причешће (символисано у данашњем обреду „чашом спасења“).
Када се два лица сједињују у једно биће, браком се у исто време она сједињују и са Богом, јер Његовом вољом долази и до самог њиховог сједињења. Брак је у самој основи нешто свето, појава која са пуним правом у нашој Цркви има епитет Свете тајне.
„Нека двоје постану једно тело – то је речено за оне који су сједињени са Богом. И управо је Бог онај који сједињује двоје у једно, јер када се жена удаје, они више нису двоје него једно, а пошто то Бог сједињује, на њима који су Богом сједињени почива благодат“, говори нам Ориген. Брак настаје онда кад Бог сједињује двоје у једно тело- налазимо код Тертулијана, а Златоуст нам каже да се у браку душе сједињују са Богом неком неизрецивом свезом.
Римокатоличка црква учи да је брак установљен у Новом Завету. Они су ово своје учење прогласили за догму на Тридентском сабору.
Православље нас учи да је света тајна брака установљена још у рају, а у Новом Завету је само потврђена и благословена од стране Господа нашег Исуса Христа.
Брак човековим грехопадом није био нарушен, он је сачувао своју светост и у јеврејству и у многобоштву. Тако Климент Александријски пише: „У погледу брака Син је само сачувао оно што је установио Отац. “ Пошто је старозаветни закон свет, свет је и брак. И старозаветни брак био је света тајна као праслика Христа и Цркве, о чему говори апостол. „Права брачна љубав била је од Адама до Господа нашег тајна савршене љубави Господње“ – налазимо код светог Јефрема Сирина. А блажени Августин нам каже да је брак постојао још у синагоги. Брак је поштена ствар и код нас и код многобожаца, говори нам свети Златоуст.
Због оваквог мишљења овог црквеног оца, а које налазимо и код других, није нам тешко да схватимо зашто су први хришћани без икаквих устручавања склапали брак у јеврејској или многобожачкој форми иако су са друге стране од осталих култова бежали и под претњом смрти.
Црква у почетку није познавала неко посебно богослужење у вези са браком. Склапање брака између двоје хришћана било је у њиховом заједничком учешћу у Светој Тајни Евхаристије. Пошто је сваки аспект живота био сабран у Евхаристији, тако је и брак примао свој печат својим укључивањем у овај централни акт заједнице, али пошто је брак имао своју социјалну и законску димензију Црква га је просто преузела из ранијег друштвеног уређења. Ипак, брак је, као и целокупан природни живот човека, морао да буде укључен у Цркву, тј. просуђен, избављен и преображен у Свету Тајну Царства Божијег. Тек у каснијем периоду Цркви је дата „грађанска“ власт да обавља обред брака. Али, ово је значило да истовремено са признањем Цркве као „извршиоца“ брака буде учињен и први корак његовог прогресивног „обесвећења“. Очигледан знак тога било је одвајање брака од Евхаристије.
Неки вид „обожавања“ који се јавља у списима светих отаца и учитеља Цркве не треба бити схваћен у погрешном смислу. Тако у Јермином Пастриу налазимо: „Зар те нисам увек као богињу поштовао“, када се обраћа Роди. „Они који су занети телесном љубављу у гледању вољеног налазе храну за своју приврженост“,говори нам блажени Теодорит Кирски, а у „Лествици“ налазимо један део где епископ Нон „погледавши на лепоту Пелагије, веома због ње прослави творца и само од једног погледа био захваћен љубављу Божијом и пролио потоке суза“.
Као света тајна брак долази у сукоб са практичном стварношћу грешног, „палог“ човека. Он, изгледа, као и Јеванђеље, да је недостижан идеал. Међутим, постоји велика разлика између „свете Тајне“ и „идеала“. Брак као света тајна није замишљена апстракција, то је доживљај у коме човек не наступа као усамљени појединац него дејствује у заједници са Богом. Кроз свету Тајну брака човечанска природа учествује у вишој стварности Духа, али при том, ипак, остаје да буде човечанска природа. Уствари, човек постаје истинскије човечан, јер испуњава своје основно значење. Брак је света тајна, јер носи у себи предокус и делимично присусто Царства Небеског – које је свадба Јагњетова ( Откр. 19, 7 – 9 ), савршено сједињење Христа и Цркве ( Еф. 5, 32 ). Хришћански брак налази свој коначни смисао у есхатону ( Царству Божијем ), у „последњим тајнама“ које је Господ припремио за своје изабране. Стога једино брак у Христу има есхатолошко хришћанско значење – а не брак случајно закључен уговором или задовољавањем тела. Православна Црква строго осуђује такве бракове као и било какву страст и похоту. Тако 100. правило Трулског сабора гласи : “ Телесна чула лако уносе своје утиске у душу. Зато слике насликане на даскама или на чему другом, које кваре ум и изазивају успаљивање нечистих сласти, не дозвољавамо од сада да буду сликане ни на који начин. Ако би ко предузео да то ради, нека буде одлучен“. Код светог Климента Александријског налазимо да се од засићености љубав често претвара у мржњу, а Златоусти нам говори да љубав чини људе чедним и обратно, разврат не долази ни од чега другог до од недостатка љубави.
Задовољство као производ самољубивости превазилазимо у браку тако што се претвара у духовно задовољство и радост у случајевима када самољубље уступи место љубави и према другоме.
Свети Јован Златоуст нам каже : “ Имаш жену, имаш децу; шта се може мерити са тим задовољством? Кажи ми шта је милије од деце? Или чиме се човек може више усхитити него својом женом која се труди да остане чедна? Ништа нема милије од деце и жене, ако желиш да живиш у узајамном поштовању“. Милошћу својом Бог је ублажио бол, који је настао од искварености и смрти, јер је рађање детета наша највећа утеха у суочавању са смрћу. Смрт је неутешно зло и зато је Бог својом милошћу брзо и на самом почетку уклонио ужасну образину смрти и даровао човека потомством које ће га наставити, придајући његовом животу одблесак иконе Васкрсења, ако би се тако могло рећи и припремајући и друге да се рађају уместо оних који су пали.
У црквеном животу брак је био увек икона и предображење савршеног личног односа и заједничарења у љубави, које ће се остварити у Царству Божијем, икона есхатолошког остварења спасења. Тако нам представник неопатристичког правца у савременој теолошкој мисли, Христо Јанарас, пише да брак није пуки узајамни однос и пуко познање, које не иде даље од природне “ љубавне моћи“. Супружански однос и познање ( Светом тајном брака ) постаје црквени догађај, који се остварује не по природи, већ кроз Цркву. То је опит учествовања Светих, човек сусреће и упознаје жену, као што и жена сусреће и упознаје човека, али не напросто у оквиру природних односа и полне љубави и породице, већ у контексту односа који творе Цркву иконом њеног светотројичног праобраза. Овде се не ради о спиритуализацији брака, нити о обезвређивању природног односа, већ о динамичком преображавању природног полног нагона у збивање личног заједничарења, на исти начин на који Црква увек твори заједницу, као благодат, као дар личне слободе и непоновивости.
