Многи православни наивно идентификују амерички секуларизам са „америчким начином живота“, који је корен дубоке кризе Православља. Ова криза нигде није видљивија него у „нерелигиозној религији“ која, чини се, прожима живот наше Цркве. Црква је сведена на материјалне, организационе и легалистичке преокупације и бриге, на штету религиозних и духовних; на опсесију „имовином“, новцем, одбраном некаквих „парохијских права“ против епископа и свештеника у којима се гледа спољна опасност за парохију, на индиферентност према мисионарству, васпитним и добротворним потребама Цркве; у Цркви се осећа пасивни, а понекад и активни, отпор према напорима да се учини да тај живот буде мање „номиналан“ а више аутентичан; Црква се идентификује са фолклором и народним обичајима; уочљив је егоцентризам и стварна изолација многих наших парохија и њихова незаинтересованост за виталне потребе Цркве. Ни црквено вођство, ни чланови Цркве нису свесни колики је обим и дубина ове кризе.
Због наведене секуларизације Цркве, многи, а особито омладина, напуштају Цркву, јер не виде шта је њена права суштина и живот, шта значи бити њен члан, где је духовно сведено на „формални“ минимум (причешћивање једном годишње, мало поста, мало уздржавање од забаве, присуствовање на службама), док је материјално и спољашње развијено до максимума.
Све ово се догађа у време у коме смо позвани да отпочнемо нови живот, када нам је дата могућност… да растемо, да будемо слободни, не само у речима него стварно, да своју Цркву испунимо духовном садржином, да постигнемо све што на жалост православни не могу да остваре у страшним условима отворено атеистичких и тоталитарних режима. Зар није онда трагедија да су сви дарови, изазови могућности тако мало признати, ако су уопште признати, тако мало прихваћени и остварени; сама организација наших Цркава, дух и интерес који је у њима завладао, онемогућавају да се негује и одржава истинити и прави верски живот.
Из књиге Велики пост
