Трећа недеља Великог поста назива се Поклоњење Крста. Тога се дана на великом бденију, после великог славословља, у свечаној литији износи Крст на средину храма – где остаје преко целе седмице. После службе предвиђен је посебан обред поклоњења Часном крсту. Важно је да се напомене да тема Крста, која доминира у химнографији те недеље, није страдање, него подеба и радост. Штавише, ирмоси недељног канона су узети из пасхалне службе – „Дан васкрсења“ – а канон је парафразирани ускршњи канон.

Значење свега овога је јасно.Налазимо се у средини Поста. С једне стране физички и психички напор, ако је озбиљан и доследа, почиње да се осећа. Терет постаје све тежи, а наш замор све очигледнији. Потребна нам је помоћ и подршка. Са друге стране, пошто смо издржали овај умор и попели се до врхунца планине, почињемо да сагледавамо крај нашег путовања, и зраке Васкрса који постају све светлили. Велики пост је наше самораспињање, наш доживљај, ма колико ограничен. Христову заповест смо слушали на недељном Еванђељу: „који хоће да иде за мном, нека се одрече себе, узме крст свох и пође за мном“ (Мк  8:34). Али и не можемо да узмемо свој крст и следимо за Христом уколико немамо Његов Крст, који је Он узео да би нас спасао. Нас спасава Његов, ане наш крст. Његов Крст даје не само значај него и силу другим крстовима. Ово нам је објашњено у Синаксару у недељу крста:

Ове недеље, а то је трећа недеља Великог поста, прослављао Часни и Животворни Крст, из следећих разлога: пошто ми за време четрдесетодневног поста, на известан начин сами себе разапињемо… и постајемо заједљиви, малодушни и слаби, приказује нам се Животодавни Крст ради освежења и самопоуздања, ради сећања на страдање нашег Господа и ради утехе… Ми личимо на оне који иду дугачком мукотрпном стазом, уморе се, виде лиснато дрво, седну у хладовину да се мало одморе и онда, као да су подмлађени, продужују свој пут. Слично томе, у време посног и тешког пута и напора, свети  Оци су предвидели да међу нама буде Животворни Крст, да нам да одмор и освежење, да бисмо били лагани и храбри за преостале задатке… Или, да дамо још један пример: када долази цар, најпре се појаве његове заставе и символи, па затим појави се  и он сам, весео и радостан због победе, и радошћу испуни и своје поданике. Исто тако наш Господ Исус Христос, који ће нам ускоро показати свохз победу над смрћу и појавити се у слави Васкрслог дана, унапред нам шаље Свој скиптар, царски символ – Животворни Крст – који нас испуњава радошћу и припрема да, колико је то могуће, дочекамо самог Цара и изразимо славу Његовој победи… Све ово у средини Великог поста, који је због својих суза, напора и малодушности, као горки извор „али нас Христос теши као што нас је тешио у пустињи, и тако све дотле док нас не новеде својим Васкрсењем до духовног Јерусалима… јер Крст је назван Дрветом живота, он је Дрво посађено у рају, и зато су оци наши планирали његово прослављање средином поста, сећајући се како је Адам имао блаженство и како га је изгубио, подсећајући нас да имајући учешћа у овоме Дрвети нећемо више умирати него ћемо живети вечно…“

Тако, освежени и охрабрени, отпочињемо други део поста. Још једна седмица и у четврту недељу слушамо објаву: „Сина човечија предају у руке људске и убиће Га. А кад Га убију, после три дана ће васкрснути“ (Мк 9:31). Нагласак више није на нама, нашем покајању и труду, већ на догађају који се десио „ради нас и ради нашег спасења.“

Велики пост, о. Александар Шмеман

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име