-Препород се данас ипак осећа, баћушка – рекао је Флавијан. – Само, могао би да напредује много брже да ми свештеници, ако смем тако да се изразим, весламо користећи оба весла, а не само једно! Тада би се наш брод кретао, а овако се само врти у круг!
-Зашто тако мислиш, драги оче? – питао је отац Герасим.
-Знам из искуства, а и видим то сваки дан као духовник – одговорио је Флавијан.
Једно весло нам добро ради. Ширење знања о Богу, о Цркви, о духовном животу. Издаје се много добрих књига о светитељима, црквено-историјских романа, појавило се доста добрих аутора, и свештеника и обичних верника.
Данас свако ко пожели да сазна више о православљу, лако може да то учини – да чита књиге и проповеди свештеника, или их слуша на ЦД-у. Снима се много и много православних филмова о светињама, светитељима, и светим местима. Данас није тешко бити теоријски поткован.
-Међутим, друго весло, благодат Светог Духа, не функционише најбоље! Јер, какви начини постоје да се добије благодат? Први је молитва, други је активно и свесно испуњавање заповести о љубави према ближњима и најважније, без којега се ни први ни други услов не могу испунити је свето причешће светим Христовим тајнама! Да ли сам у праву оче?
-Јеси, драги мој Флавијане! – климнуо је старац.
-Управо са тим имамо највећи проблем, са причешћем светим даровима Тела и Крви Христове! Када сам постао верник, почетком осамдесетих, у већини храмова било је уобичајено да се причешће обавља четири пута годишње, у току сваког великог поста, пред празнике, а негде где би настојатељи дозволили, на сам дан празника.
Ако се човек причешћивао у време свих 12 празника, то је деловало као „дубоки духовни живот“, што су, у суштини, радиле само пензионерке. За верника који ради пет дана у недељи није баш тако једноставно постити три до пет дана, па онда доћи у цркву на свеноћно бдење пред причешће, и још ишчитати све молитве и акатисте. А треба се и спремити за исповест и исповедити непосредно пре литургије, или после свеноћног бдења и добити благослов свештеника!
Зато су многи одлагали своје учешће у Тајни причешћа за време Великог поста , када се у храм иде чешће, а и душевно стање прати са већом пажњом.
Када сам крајем осамдесетих година постао свештеник и ускоро добио чин настојатеља у Покровском, у почетку сам се придржавао истог начина причешћивања верника. И тек касније, пратећи процес развоја и напретка духовног живота верника, обратио сам пажњу на директну везу између учесталости причешћивања и степена духовне активности савремених православних хришћана.
Схватио сам да што чешће верник приступа Тајни светог причешћа, све је боље заштићен од свих облика демонских напада и све брже тече процес његовог личног духовног напретка у богоугодном животу по заповестима Јеванђеља.
Након тога сам почео да постепено усмеравам своја духовна чеда да се што чешће причешћују. У почетку сам иим давао благослов да то чине за за све важније празнике, а затим сваке друге недеље. И резултати су ме запањили! Многи од верника који су се редовно и често причешћивали су духовно очврсли, били у мирном и расположеном стању духа, молили се пажљиво и предано, учврстили се у борби са грешним мислима, савладали страсти које су их мучиле годинама.
Тада сам се први пут озбиљно замислио над питањем које раније никада нисам себи постављао, јер сам се од почетка црквене традиције васпитавао у већ устаљеној традицији. Колико често хришћанин треба да приступа Тајни светог причешћа?
Одговор на ово сам почео да тражим у црквеној литератури, у пракси древне Цркве и савременој пракси других православних цркава.
Резултат потраге ме је запањио.
Испоставило се да је већ на Првом апостолском сабору у Јерусалиму 51. Године од рођења Христовог било установљено да хришћанин који је присуствовао Светој литургији, који је слушао Јеванђеље, а који се затим није причестио, треба да буде одлучен од Цркве! Али зашто су апостоли смислили ово сурово правило?
И тада ми је синуло: сва унутрашња логика и смисао божанствене литургије није у пуком присуству, већ у причешћу! Јер, рецимо, када нас блиски пријатељ, или рођак позове на празничну трпезу, ми долазимо и седамо за сто управо зато да би пробали послужена јела, а не да бисмо само седели и гледали како други једу!
А на литургији се ради о трпези коју нам је спремио сам Господ, на којој нам Он предаје своје Тело и Крв да бисмо исцелили своје душе и тела и достигли живот вечни! И ако наше одбијање да пробамо послужење које нам је спремио домаћин може да га увреди, колика тек треба да је велика увреда коју наносимо самом Господу, одбијајући да се сјединимо са Њим у тајни Евхаристије, када нас Он сам призива: „Са страхом Божијим, вером и љубављу приступите! Примите, једите, ово је Тело моје… Пијте од ње сви, ово је Крв моја… која се за вас и за многе пролива за опроштење грехова!“
Док се у нашим храмовима често дешава да свештеник, који изађе испред олтара са светом чашом у рукама и проглашава:“ Са стархом Божијим и вером приступите!“ не може да нађе ни једног верника који би приступио, и ако се у храму у том тренутку налази велики број људи!

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име