Шта је вера у нашем животу? Вера није само нешто што кажемо „верујем у неку вишу силу“, „верујем да то постоји“ и ту завршава. Веру у делатном нашем животу треба схватити више као једно поверење у некога. Али у некога конкретног. Из тог поверења нашег и произилазе наша дела. Као што смо видели апостола Петра како, видевши Исуса Христа да хода по води, по мору, он креће за Њим у воду, и као Господ, почиње да хода по води. Међутим када је посумњао, он је кренуо да тоне у воду и виче „Господе спаси ме“ и Господ га спасе из воде. Често наша вера у распетог и васкрслог Господа Христа од нас захтева неке ствари које нису увек логичне, Наш народ често говори „Ја верујем у неку вишу силу“. То је веома низак ступањ вере, то треба да знамо. Избегавајте то.
Ми верујемо у конкретног Бога – у Свету Тројицу, у Исуса Христа, не верујемо ни у какву Вишу силу. У Вишу силу верују и Бушмани и сви они по Африци који нису чули ни зашта. Они верују у неку силу у природи која ето ту постоји. Наш Бог је личан и конкретан Бог. Али зато кажем, наша вера тражи одређена дела и она често нису логична. Господ нам каже „кад вас неко удари по једном образу, ви окрените други“. Или каже, „кад вам неко тражи нешто на зајам, ви му не тражите то назад“. Или, каже, „ако вас ко пита да са њим кренете једну миљу, један километар, ви са њим идите и две“. Такође, од нас наша вера захтева да постимо, да се молимо. Наша логика нам каже – једи, а опет нам наша вера каже – немој толико да једеш, стани мало, није све у храни. Наша логика нам каже – чувај, скупљај, само граби што више да можеш да имаш, опет Господ каже – дај другоме, подели другоме. Наша логика каже – воли пријатеља, мрзи непријатеља, а Господ каже волите и пријатеље и непријатеље, јел кад волите само пријатеље, какво то добро чините? То и незнабошци раде.
Све је то нешто што није природно и што је просто за нас чудно и несхватљиво али управо зато је то и истинито јер то није дошло од човечијег ума, није дошло од наше природе него је то дошло од Господа, зато што је Господ надприродан и Он је изнад природе. Али зато управо треба да имамо веру да би тако нешто могли да урадимо, да се поуздамо у Господа да Га замолимо и да га препознамо као Господа и да имамо поверења у њега. И тада заиста имаћемо сигурност у овом животу, док онај који покушава да се осигура на разне друге начине, да обезбеди себе, да огради себе од свих и одбрани себе од свих и свачега, правиће неки затвор и оклоп око себе од других људи. Ттај човек у суштини губи и пропада. Господ је наша једина нада и узданица. Али зато, као и апостол Петар у појединим моментима, Господ од нас тражи да скочимо у воду, да скочимо у узбуркано море са Њим. Свака хришћанска врлина, свако наше дело јесте у суштини то: не поуздање у себе, већ поуздање у Господа.
То је, колико год изгледало тешко, пре свега радосно. То је пре свега лепота наше вере. Зато што на тај начин ми показујемо да смо победили природу, да смо победили смрт, да смо победили болест, да је Господ наша нада, да је Господ наше спасење, јер Он заиста јесте то. Када затреба, нема човека који у свом животу није осетио помоћ Божију да га руководи, да му помогне у неким тешким ситуацијама. Зато Господ и каже – немојте се толико бринути шта ћете јести и пити, јер све то Господ зна. Наравно, ми се трудимо у нашем животу, нико не тражи од нас да треба да га се одрекнемо и да умремо сад, одмах. Ми треба да се боримо што више можемо у овом нашем животу, али пре свега, мера у том животу треба да буде Христос.
Треба да знамо који су нам приоритети, а приоритет свакако треба да буде Бог. То да имамо на уму, јер ће нам вера наша налагати често да радимо неке ствари које нису тако лаке, да се одричемо сами себе, да се одричемо наших страсти, да се окрећемо увек стално и изнова и изнова ка Господу. То није лако и просто треба да знамо да је Господ наш Спаситељ и да ће Господ да нам да Живот Вечни и да је Он дошао да донесе радост свету и да је постао један од нас. Узвисио је човека у толику част и достојанство, да је сам Бог постао човек. А то значи да ћемо и ми бити богови, када будемо у заједници са Христом када дође Други пут. То је суштина наше вере. И тада хришћански живот постаје радостан, животан. Колика год да су искушења, да је тешко, колико год да страдамо, ми знамо да је Господ ту, уз нас. И знамо да је Он наш пратилац. Зато, онога чега треба највише да се плашимо је да не изгубимо Господа. Па и када погрешимо Он је опет ту, поред нас и опет, чека нас милостиво и пре него што смо и корак учинили, Он нама већ опрашта и већ шири руке да нас дочека јер жели нам спасење, више него што и ми сами желимо.
То је наш Господ. Положимо наду у Њега, пробудимо веру у Господа, зато што се Он нама неће наметати. Он је ту, чека нас, али чека нашу слободу јер једино истинска љубав јесте повезана са слободом. Зато да дâ Бог да се окупљамо у црквама, манастирима и на Светим службама јер Господ је ту, ту нас Он чека а наша је воља да ли ћемо да дођемо или не. Када се окупимо на Литургији, тада је Христос међу нама. Не можемо да седимо у нашим кућама и да се молимо Богу и кажемо: „Ја се молим код куће Богу и не требају ми попови, не требају ми калуђери, не требају ми владике, ни Црква, шта ће ми, ја сам добар човек, никог нисам убио, ништа нисам урадио лоше, молим се код куће Богу.“ То није Православље, то није наша вера. Господ је овде, међу нама. Иако смо сви ми грешни људи, али управо у томе јесте тајна наше вере: да се окупљамо, да опростимо једни другима и да једни у другима препознамо истинску браћу и сестре, наше вечне пријатеље у Царству Божијем. Једни без других не можемо Христа познати, Христос је ту само када се окупимо. И на светој Литургији коју предводи свештеник, молимо да дође Дух Свети, да сиђе на све нас и да нас освети, да нас сједини са Христом и да сви будемо једно тело Христово. И то се на мистичан начин дешава.
Ми то сада не можемо можда ни да схватимо у пуној мери, ни да појмимо, али то ће нам се открити, као најважније и најбитније у Царству Божијем. Откриће нам се да ово сада, што смо се овде окупили као једна мала заједница, што смо долазили на службе Божије, што смо се причешћивали, што смо тражили Господа, што смо хтели да будемо заједно са Њим и заједно са свима нама овде окупљеним у Име Његово, тада ће нам се открити да је то било нешто најважније и најбитније у животу свакога од нас. Битније од освајања и држава и било каквих дела, било чега другог јесте било управо то, да смо пожелели да будемо са Господом, да смо дошли ту, да смо опростили једни другима, препознали своју грешност, затражили опроштај од Господа и из љубави према Њему зажелели заједницу са Њим, и на крају крунисали све Причешћем.
То једноставно морам да кажем – морамо да се причешћујемо! Да се спремамо, да постимо постове, да се трудимо, да се кајемо и да се са времена на време припремамо за Свету тајну Причешћа јер тако је Господ благоволео, тако је оставио да у тим Тајнама јесте Његово присуство и да када заједно, сви се из те чаше причешћујемо, Господа у себе примамо!
То је оно што ће нам дати живот вечни и на тај начин ћемо победити смрт.
