Ако хоћемо да сусретнемо оваплоћеног, отелотвореног Сина Божијег, не треба да се враћамо две хиљаде година уназад, у Витлајемску пећину, зато што, као што се Христос оваплотио силаском Духа Светога на Марију Дјеву и учинио да она натрприродно зачне и роди Сина Божијег, тако и сада, након две хиљаде година трајања Цркве Христове, ми пред сваку Литургију и током Литургије, призивамо Духа Светога којег је Господ био послао својим апостолима, да сиђе и на нас, и да нас, и све предложене дарове хлеба и вина који Њиме постају Тело и Крв Христова, учинивши поново ту врсту „интервенције”, да Христа Бога поново отелотвори.
Христос је реално присутан међу нама. Јер Он није дошао да буде само неки учитељ нама, који би нам оставио некакву идеју или некакв закон, па да ми будемо следбеници те неке идеје, него је Он дошао да Себе целога дâ нама. И постао је човек једном и заувек. И спасење јесте, управо зато, у нашој заједници са живим и конкретним Христом! Циљ нашег спасења и живота јесте да се сјединимо и да се спријатељимо и останемо у најтешњој заједници са Христом. Зато кажемо да је Христос ту, са нама, присутан на један реалан начин. Дакле, отелотворен. Телом својим је присутан али само на један другачији начин. Не на тај индивидуалан начин, да ми сада Њега овде опажамо присутног као појединца, као што ми једни друге, сада видимо. Него, Он бива сада отелотворен у свима нама. Ми смо то Тело, ми смо то месо које прима у себе Сина Божијег. Када се окупимо заједно у име Његово, када призовемо Духа Светога и када се причестимо Светим тајнама, ми бивамо најтешње сједињени са Христом. Ми постајемо мали Христоси јер сви ми примамо Христа у себе, али не свако по једног посебног Христа, него једног те истог Христа. Кажу Свети оци, они користе једну симболичну представу магнета, па кажу, кад се магнет стави између опиљака гвожђа, оно се све прикупи око њега. Тако и ми када се причешћујемо, ми не делимо Христа на многе делове него се ми сви у једнога Христа, утапамо. И то је реалност живота у Цркви. Он је ту не само на један духован, невидљив начин, него на један конкретан начин, живи начин и ми стварно можемо Њега да окусимо и можемо да Га сусретнемо.

Е сад, ми то не видимо нашим телесним очима (које су за нас, ипак, најчешће мерило ствари), зато што је потребно да вером својом видимо Христа, зато што вера укључује слободу. Христос се нама не намеће, већ жели да све то буде по нашој љубави, да то буде ненаметнуто. Он је, на један начин, скривен од нас, али нам се открива кроз нашу браћу и наше сестре. У заједници, ако имамо вере, ако желимо Христа, ако верујемо да је Он за нас Спаситељ да је наш истински пријатељ и ако одговоримо љубављу на Његов призив и позив љубави, тада ми Њега заиста препознајемо у овој заједници. Али реалност овог догађаја, откриће се тек у будућности, зато што је будућност мерило истине. Када васкрсли Христос дође у Сили и Слави Други пут, када будемо сви ми васкрсли, тада ће се показати да ова мала заједница, литургијска и сваколитургијска заједница, није некаква представа, није никаква драма, није неко симболично сећање на Христа, нити нека „тек тако“ молитва, већ ће се показати да је то најреалнија реалност, да се тако изразим. Да је то истинито, јер оно што не уђе у заједницу са Христом у овоме свету и овоме веку, то је осуђено на пропаст, пошто све што има почетак, мора да има крај.

Христос, који је изнад почетка и изнад краја, у коме је и почетак и крај, вечност и пуноћа, свет постојања, Он из те Своје сфере Божанске, силази међу нас, да и нас учини вечним ако желимо да учествујемо у тој космичкој литургији када ће читав свет бити принет и бити у Христу, и бити кроз Христа и бити за Христа. Када ћемо и ми бити у највећој могућој заједници са Њим, ослобођени греха, смрти, патње, испуњени свом пуноћом живота, учествујући у Божанским енергијама и у Божанском начину постојања. Да би у свему томе учествовали, битно је да сада своју слободу пројавимо и да се сада препознамо као деца Божија, као деца Цркве. Да одговоримо на позив Цркве и на позив Божији и да, опростивши једни другима, дођемо на Свету Литургију и да се кроз покајање за своје грехове ипак окренемо ка једином Спаситељу у чијим рукама је опроштај и живот, а то је Господ наш, и да приступимо Светим тајнама, да се причестимо и да уђемо у заједницу са нашим Господом. И да на тај начин своју слободу пројавимо, јер на тај начин ми сведочимо да смо Христови и показујемо тежњу да будемо Његови. Он, као милостиви Бог, који је све учинио нас ради и који све чини нас ради, који је и живот свој дао и страдао нас ради, јесте Тај, који је истински пријатељ и који сваки наш и минимални гест и покрет ка Њему прихвата и прима. Даје нам за узврат обиље благодати и благослова које нисмо заслужили и које, као што каже ап. Павле – нисмо ни видели, ни чули, ни осетили. То је оно што Господ спрема онима који Га љубе.

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име