Свети апостол и јеванђелист Јован Богослов каже „Бог је љубав“, а то значи да се сâмо Божије постојање заснива на међусобној љубави три засебне личности Свете Тројице. Отац је Отац зато што љуби Сина и Духа Светога и Син је Син зато што љуби Оца и Духа Светога. Тако исто и Дух. Љубав међу Светом Тројицом јесте начин на који Бог постоји, и та љубав јесте апсолутна, вечна, непроменљива, животворна. Господ, Бог наш, благоизволео је из све љубави слободне, без икаквог интереса, без икакве потребе, само из своје слободе да створи читаву творевину, читав свет, и као круну стварања, нас људе. Да и ми будемо учесници у тој вечној, непролазној, божанској љубави. И не постоји други начин, браћо и сестре, да Бога љубави спознамо осим тог начина да и ми уђемо у то коло љубави. Да и ми истом том љубављу љубимо једни друге, и зато Христос говори о тој новој заповести – љубите једни друге. На тај начин ће свет спознати да смо Његови ученици ако остваримо у пракси ове Његове речи:
„Љубите једни друге као што Ја љубих вас“. Како то нас Бог љуби? Љуби нас до те мере, да је Бог Отац, Сина Свог Јединородног дао да страда на Крсту, да би они који верују у Њега, имали живот вечни. И зато нас данашње Јеванђеље учи шта јесте љубав и показује нам такође шта није љубав. Зато што браћо и сестре, свашта можемо назвати љубављу. Човек је кроз историју много говорио и писао о љубави. Али из нашег хришћанског погледа на ствари, из онога што нам Господ открива, ми често мешамо користољубље, себичност и самољубље и то у свету прокламујемо као „љубав“. Зато Господ каже – Какво добро чините кад љубите оне који љубе вас? И кад дајете у зајам да би вам се после тога вратило? И кад сте добри према онима који су добри према вама? Јер Господ даје сунце и кишу и праведнима и неправеднима и љуби подједнако и једне и друге. И на Крсту је био разапет за сваког човека и он је заволео најпре нас иако нисмо то заслужили. Свако од нас је појединачно затрован грехом и нема ни једног који је достојан те љубави Божије. А Бог опет нас љуби и чека нас раширених руку, сваког од нас, и даје нам прилику да будемо синови Бога Живога и нуди нам опроштај наших сагрешења. Зато Господ каже, и даје нам мерило, да је заправо права љубав – слободна љубав и безусловна љубав. Безусловна – да у њој нема никакве користи, задње намера, или просте привлачности између двоје људи, него да онај ко воли, воли без обзира на све. Воли не зато што је неко леп и зато што је добар, или зато што нам може помоћи јер нам треба у животу. Него воли тог човека и као грешног и као ружног, воли га и као беспотребног, воли га и као непријатеља. А та љубав драга браћо и сестре, садржи и једну одлику. То је СЛОБОДА. Највећи дар човеку дат од Бога јесте дар слободе. И у томе се састоји та слободна љубав да управо ми одлучимо, и да волимо без интереса већ апсолутно слободно. Неусловљено ничим. Јер то је љубав Божија и Бог тако нас воли. Али знајте, браћо и сестре, слобода собом увек носи и одговорност. Да се не заваравамо: присуство Бога у нашем животу се не подразумева. Морамо да изаберемо то. Бог се нама не намеће, Бог је слободна личност, као што смо и ми слободни, и Он тражи да и ми Њега слободно у животу свом оприсутнимо, да га призовемо, да га затражимо, да га зажелимо. И то је браћо и сестре на нама. И даа се не заваравамо у животу да то што имамо много пријатеља и што нам у животу иде тако „све по лоју”, да је то све и да нам је то довољно и да је Бог ту, стално са нама. Ми сваки дан у свом животу морамо да Га изнова и изнова тражимо, да Га призивамо и да га чинимо присутним. А то подразумева да сваки дан имамо избор у животу. Да ми бирамо шта ћемо урадити, да ми бирамо да волимо, да праштамо, да чинимо милостињу. Да ми бирамо да идемо на богослужења, да постимо. Сви ти избори браћо и сестре подразумевају некада одрицање од себе, жртвовање.
Није лако опростити, није лако бити добар према оном ко то није заслужио или који можда по светским мерилима заслужује супротно. Али само на тај, и ниједан други начин, ми ћемо бити сигурни да идемо путем спасења. Нема сигурнијег пута за нас хришћане осим тога да праштамо и будемо милостиви као што је милостив Отац наш. Зато Господ и говори о том услову пред Свето Причешће када каже: Када идете у Храм да принесете жртву Богу, а замерили сте се са братом својим, најпре идите и помирите се са братом својим па онда дођите и принесите жртву Богу.
То да знамо браћо и сестре када приступамо Светом Причешћу, од свега онога што се припремамо да је ово најбитније. Припрема се састоји у томе да стекнемо то покајно расположење и да мало разбудимо наша учмала срца, да се сетимо љубави Божије. Али, главна припрема, суштинска припрема, јесте да ми у срцу опростимо свима и тада са миром можемо очекивати и ми, опроштај Божији.
