Данашњи свети празник, између осталог, значајан је зато што нам открива суштину нашег спасења. Открива нам да хришћанство није тек некаква социјална наука, нити некакав систем правила понашања заснованих на мерилима овога света. Открива нам да суштина наше вере није да ми постанемо само бољи људи по неким моралним кодексима по којима сад имамо листу правила и кажемо „Е ово сад испуњавамо и ми смо сад добри и то је суштина свега.“
Има добрих људи и ван хришћанства, у другим религијама и међу атеистима. У сваком поколењу и у сваком народу постоје добри људи, али овај празник нам открива да је суштина наше вере да се ми обожимо а не да останемо само ”добри људи”.
То ми не можемо сами.
Можемо да будемо часни, поштени, добри, али без Божије силе, Божије енергије, то јест сједињења са Живим Богом ми никад не можемо да будемо обожени. А ако не будемо обожени, онда нећемо моћи ни да победимо смрт и онда сав наш труд и сво наше прегалаштво завршава се у гробу. На тај начин, кад саберемо резултат, нисмо ништа ни постигли.
Али зато, наша вера јесте пре свега Литургијска заједница. Литургија је служење Богу и причешћивање Живим Богом. То је суштина овог празника јер Господ се јавио на Таворској Гори тројици својих ученика и показао им своју Божанску природу – засијао је као светлост. И они су видевши то, и коснувши се те Таворске светлости (тј. Божанске светлости, Божанске енергије), и сами били у једном стању обожења и стању неописивом за човечију природу.
Зато је у бунилу и осећају радости те благодати, свети апостол Петар узвикнуо: „добро нам је овде бити, хајде да начинимо овде три сојенице и да никада одавде не одемо“.
Он је био у једном Божанском шоку видевши преображеног Господа окруженог пророцима Мојсијем и Илијом и видевши ту Божанску силу, Божанску светлост која је сијала тако јако да се у Господа није могло ни гледати, јер је светлост била јача од светлости сунца.
Господ наш Исус Христос постао је човек и претрпео је страшне муке, патњу, понижење, глад, жеђ, пљување, крст, смрт, нас ради. Сву ону трагедију смрти у којој човек учествује Он је нас ради прошао будући и Сам човек не престајући притом да буде Бог, тако да и ми можемо да учествујемо у Његовом Божанству као што је и Он учествовао у нашем човештву.
И тако, та чињеница да је Господ у својој природи, људској, коју је узео на себе, преобразио се и показао и своју Божанску природу, нама поручује да ћемо и ми у Царству Божијем бити преображени, да ћемо и ми бити обожени, да ћемо и ми учествовати у тим Божанским тајнама и да ћемо и ми бити мали богови, мали Христоси.
Али још и у овоме животу ми примамо дарове обожења, примамо дарове Духа Светога. Један од највећих руских светитеља, Серафим Саровски, рекао је: Циљ нас, православних хришћана и нашег живота јесте да задобијемо Духа Светога.
Како га задобијамо?
Наравно, потребно је оно што смо рекли с почетка – да се трудимо, да будемо добри људи, да имамо пре свега љубави једни према другима, да праштамо једни другима, да чинимо добра дела, али, потребна је Божија интервенција. И ми зато долазимо у Цркву, долазимо на ова сабрања да се причестимо, да се сјединимо са Господом, јер на тај начин ми у себе примамо Живога Бога. Примамо Божанске енергије, примамо дарове Духа Светога, постајемо духоносци. Дух Свети реално силази на нас и ми постајемо једно тело, једно са Исусом Христом.
Зато нека нам на данашњи дан буде и та порука свима да морамо да се причешћујемо, да држимо ред који Црква заповеда, да се трудимо и да долазимо на Света Богослужења.
И не као на неко морање, тек тако, већ као на дар Божији. Да то схватимо као један изванредан дар који нам Бог даје и да смо ми бесконачно глупи и неразумни и тврдога срца ако то не препознајемо. То да нам Господ сваке недеље нуди обожење. Сваке недеље Он долази ту међу нас и жели да се сједини са нама, да постане једно са нама. А ми окрећемо леђа, имамо неке наше бриге или се вадимо да смо недостојни, да смо грешни. Ако смо недостојни и грешни, па кајмо се онда!
Покајање Господ увек прима. Потребно је да признамо своје грехе, да се окренемо ка извору живота, ка правом путу, да опростимо другима и у таквом једном смиреном расположењу да приступимо Господу и кажемо „Господе, опрости нам грехе наше, ми опраштамо другима, ми верујемо у твоје милосрђе и својом Божанском силом спери нашу греховну окаљаност“. И на тај начин примивши Свето причешће, сви наши греси и сво зло у нама биће спаљено. И не само то, већ нам је то попутнина за вечни живот.
То је суштина наше вере, да имамо вечни живот, да победимо смрт, да будемо са свима светима окупљени око Христа у Царству Божијем.
