Видимо у Јеванђељима да је Господ некако најоштрији био према фарисејима и према разним другим лицемерима. Да је имао толеранције и разумевања и прихватао покајање разноразних грешника као лекар који је дошао да лечи болесне а не здраве, својом љубављу лечећи и прихватајући их, док, са друге стране, видимо врло оштре речи, критике према том фарисејству и према њиховом лицемерству.

Лицемерство је у духовном животу страшна болест. Иза лицемерства се крије мржња, осуђивање, самодовољност, самозаљубљеност… али за разлику од других грехова који су транспарентни и који одмах пројављују грешника као таквог, лицемери се скривају иза мноштва правила, иза мноштва разноразних закона и врло су ревносни у томе што испуњавају, да би на рачун тога сакрили ону змију која се сакрила у дубинама њиховог срца. А та змија, углавном јесте мржња. Немање љубави према другом човеку. И данас ћемо то видети.

Када причамо у Цркви о љубави постоје они који критикују то и не могу да поднесу уопште причу о љубави и кажу: то је неко либерално православље: православље треба да буде тврдо, тешко, треба да исправљамо друге, треба ваљда да вадимо ножеве и мачеве из корица, да се боримо, да нападамо, да проваљујемо и пријављујемо нашу браћу и сестре, оне који не ваљају; да откривамо њихову злобу, да их исправљамо.

Они даље кажу: „ми који критикујемо, ми смо ти који имамо љубави, зато што ми критикујемо да бисмо друге исправили.“ Заправо, мени се чини да је све то скривање и оправдавање за то што они немају љубави уствари. Ако дамо предност другом човеку, нек је он и грешан, нек је он и лош, нек нам је он и непријатељ, ако дамо увек предност другоме, чинимо закон Божији, чинимо закон љубави. Нема тог оправдања да не урадимо тако.

Треба се чувати осуде другога, треба се чувати лицемерства и треба се вратити САМОУКОРЕВАЊУ као оној основној делатности сваког хришћанина о којој су говорили и Свети оци.

Или као што кажу Свети оци: ”онај који је познао своје грехе, већи је од онога који виђа анђеле”.

Онај ко је видео своје грехе, већи од онога који виђа анђеле. Или као што на крају Господ каже: „Најпре извади брвно из ока свога, па ћеш тек онда имати право да скренеш брату пажњу на трун у његовом оку.“

Опасност од лицемерства јесте управо не само зато што лицемери скривају себе од других, ту неку своју тамну страну, него управо што су они способни да преваре сами себе. То је опасност која вреба сваког од нас.

Ове моје речи односе се најпре на мене самог, као и на све нас овде окупљене, да се чувамо тога. Да почетак мудрости у Цркви јесте да посумљамо у саме себе. Да се не уздамо толико у себе, да доведемо у питање да ли смо ми баш толико праведни. Да испитамо заиста дубине нашег срца; да тражимо и иштемо вољу Божију, да покушамо да откријемо ту змију која се сакрила и која се гнезди у срцу нашем.

То је наша дужност. Јер управо тај грех лицемерства јесте онај, који је најопаснији. Ако човек направи неку јавну глупост, па сви ће га опоменути, он ће сам знати да је погрешио. Али ако смо споља глатки а изнутра пуни рђе и не видимо то, имамо гомилу оправдања, џабе нам је све. Права и истиска побожност одише радошћу, миром, љубављу.

А данас видимо да у Цркви постоји феномен да су људи који се истичу свом побожношћу, намрчени, стално љути, некако и кад треба да се насмеју ти осмеси су вештачки.

Шта је то у питању?

Бог да нас избави од заблуде и да нам да мир Свој Небески. Да нам да Небеску васкрслу радост да њоме победимо и да схватимо да је Христос Спаситељ и да је Он победитељ. Да нисмо ми бољи од наше браће и од наших сестара и зато, основна делатност и основна одлика хришћанства јесте ПРАШТАЊЕ. Јер ми смо ти који смо погрешили, а Господ је тај први, који је без обзира на наш грех, заволео нас.

Шта то значи да је Господ нас заволео прве?

Значи: Није нас заволео због наше правде, због наше лепоте, због наше доброте, него је први дао гест љубави на који ми треба да одговоримо. Ми зато не треба будемо подозриви, него да погледамо тог брата и сестру поред себе и да ми будемо ти, који ћемо први дати њима гест љубави, добру вољу, покушати у њима да видимо истински лик Христов, да учинимо добро дело, а нека су они можда и лошији него што изгледају, ал’ хајде да ми прво видимо добро у њима.

Каже свети Ава Јустин Ћелијски: „Када паднемо у искушење да неког човека осуђујемо или оцењујемо, или да га меримо неком мером, онда барем узмимо у обзир његово најбоље издање; не да га меримо кад је он у неком тешком, палом стању, кад је у неком греху, кад је у лошем расположењу. Меримо га кад је у свом најбољем издању. Јер тад је он прави тај, а у супротном, савладан је од ђавола.”

Нека би Господ био милостив свима нама. Имајмо љубави једни према другима, да праштамо и да се уздамо у милост Божију. Свети људи Божији иако су били праведни и нису имали греха у себи у тој мери, они су себе сматрали најгрешнијима.

Како то можемо ми да схватимо?

Да ли су они били у заблуди или су можда лагали себе или друге, кад видимо праведног човека који је себе сматрао најгрешнијим.

Није, него су они заправо узимали туђе грехе на себе као своје.

Увек нађимо начин да опростимо другом а да осудимо себе. Да пронађемо на тај начин у себи ту змију. Будимо оштри према себи у томе. Немајмо милости према злу у нама и Господ ће нам се смиловати и љубав Његова даће нам снаге да победимо и да изађемо као Христови пред лице Бога Оца. Као стадо Христво а не као крдо антихристово! Као браћа и сестре у свези Духа Светога, љубави Божије, сједињени у Тајни васкрсења, у Тајни Цркве.

 

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име