Протосинђел Петар (Богдановић): Коме однос са Богом није богатство, траћи свој живот

Упозоравајућу причу је Господ испричао својим ученицима, свима нама, где све нас у ствари, на један врло јасан начин, поучава, да онај ко се не обогати у Богу и коме однос са Богом није богатство, траћи свој живот. И то се не мисли само на богатство материјално.

У јеванђеоској причи о богатом човеку који је разрушио своје ризнице, јер је планирао да направи још веће, како би могао још више да стиче каже се да је такав човек просто незасит. Ми смо такви људи да када огрезнемо у неку похлепу или у неку мржњу или у неке лоше страсти, и ако не желимо да се исправљамо, ми онда тежимо да још више проширујемо те ризнице, да накупимо још богатства које није по Богу.

Бог сам нема ништа против богатства, јер све је дар Божији. Међутим тако га треба и схватити. Јер, тешко човеку који се узда само у своје моћи, у своје силе и у своје богатство. Он привремено може себе да теши и да мисли – ја сам сад недодирљив, мени не може нико ништа, све је моје, све ћу ја да стекнем, све ћу да добијем, све ћу да купим. Али, као што видимо, све нас, пре или касније, чека смрт и Суд Божији и уствари ми сами нисмо толико сигурни, нисмо толико поуздана бића, много смо у ствари, рањиви и слаби и заправо, само Милост Божија јесте та која нас држи и која нас чува, а држи нас управо у нади да ћемо да се покајемо.

Зато богатство није лоше само по себи. Лоше је ако се оно пројави као нека препрека између нас и нашег ближњег. Када ми због овог заборавимо на истинско богатство, на Бога Живога, јер Господ нама припрема, не само да нам да неизрецива богатства, већ припрема да нам да Самога Себе и даје нам Самога Себе већ сада. На свакој Светој Литургији када се причешћујемо, ми примамо Господа, Творца свега, примамо Га у себе и постајемо Једно са Њим, и Он прима нас.

Поука ове јеванђељске беседе јесте сасвим јасна, на неки начин је мало и упозоравајућа, и када човек размисли на ту тему, може чак и да се уплаши, мада, можда је и потребно мало да се уплаши и да размисли о свом животу, јер време брзо пролази, као што смо и сами свесни. Погледај, како је све брзо прошло и како све брзо пролази, а опет, Вечност је неизмерна! И зато морамо да изнова себи постављамо та суштинска питања.

Зато су Свети оци имали једну праксу, која можда звучи уму данашњег савременог човека страшно и језиво. Они су то звали „Сећање на смрт“. То није неко величање смрти, него су управо Свети оци то препоручивали хришћанима да се с времена на време сећају, чак свакодневно да свом уму представљају ситуацију да су пролазни, да ће једног дана умрети и да ће тада морати да дају свој одговор пред Господом. На тај начин они су будили ревност у свом срцу и тај моменат сећања, стављајући себе пред Суд Божији, схвативши да ће време истећи и да треба дати одговор пред Господом а, да нам Господ много нуди и да је цена стога заиста велика.

Зато човек треба себи да постави то питање и да се изнова сећа тог момента да није сигуран, да се не ушушкава у неке пролазне ствари које „рђа једе“, као што каже Господ, већ да се нада и поузда у Господа. Колико нам је времена остало и колике су нам снаге и моћи, да се трудимо, да се кајемо, да се смиравамо, да творимо љубав према ближњима, да опраштамо једни другима, да се спремамо и да се надамо што више у Господа, да покушамо да задобијемо Царство Божије, које се даје по милости Божијој, али потребан је наш труд и наша воља, наша жеља да будемо у заједници са Господом.

Нека би заиста Господ дао да се срца наша запале ревношћу ка Господу, да не траћимо време, већ да сваки дан и сваки моменат, ако је могуће, сваки део свог живота, усмеримо и принесемо Господу. Не значи то да ми треба да се одрекнемо свега, али да све чинимо у Славу Божију, то можемо! Кад се дружимо, да то радимо у Славу Божију; када чинимо неки рад, када радимо нешто у пољу или на свом радном месту, да чинимо то у Славу Божију.

Да не будемо толико шкрти и да не видимо другог човека поред себе. Да у свакоме човеку видимо лик Бога Живога јер сваки је човек Икона Божија и да се трудимо да се према свакоме човеку опходимо као што би се опходили према самоме Христу.

На тај начин ћемо испунити завет и закон Божији и Господ ће видети нашу тежњу и наше срце и опростиће нам грехе и даће нам живот вечни.